Sretenju u pohode

Vaistinu, od reustanovlenija praznika naovamo ni jedan Dan srpske državnosti ni po čemu se, osim po neradnosti, nije razlikovao od bilo kog drugog dana.

Stvar je sasvim drugačije stajala sa SFRJotovim Danom Republike, 29-im novembrom. Sve dok krajem osamdesetih nije nahrupio rogonja, „dvadesetdevetog“ je sve pucalo od prazničnosti, iako su još u ono vreme (sedamdesete) tada vrlo popularni ezoteričari i numerolozi na tribinama u bifeu Rupa i kafanama Kolarac, Bosna i Zora (Manjež je bio sastajalište hipika) dokazivali da je broj „29“ rđav znamen i da će stvar završiti u teškom pičvajzu.

U međuvremenu sam zaboravio eksplikaciju kobnosti numere „29“, ali se pokazalo da su ezoteričari (bar na papiru) bili u pravu, mada moja malenkost, poslovično sklona preterivanja, drži da su u SFRJotu svi brojevi bili kobni. Hoću da kažem: kada je jednačina pogrešno postavljena, svi brojevi su pogrešni, nadam se da razumete šta hoću da kažem.

Dobro de, nije da se baš niko ne obraduje Sretenju, Vulin se, recimo, sve od sreće udara šapicama o grudi, ne zna naprosto kud udara, ali šta je tu praznično, pitam ja vas, Vulin ni radnim danom ne zna kud udara, osim, naravno, kad mu se naredi kud da udari.

Nešto malo svečarskog duha osete (i pokažu) i srećni dobitnici visokih sretenjskih odlikovanja, ali i ta je sreća pomućena strepnjom da će Teodorović na njihovu adresu poslati tvit: „(upisati ime) nemoj posle da bude samo sam primio odlikovanje“.

Dosta je bilo zajebancije. Prelazimo na ozbiljne stvari. Ozbiljnost shvatanja himne i državnog praznika proporcionalna je ozbiljnosti himnine i praznikove države. Ako je država, u datom slučaju Srbija, „zarobljena“ – kako se to odnedavno umodilo reći – logično je da oni koji se (ne bez razloga) osećaju zarobljenima (a ti su većina) ne daju pet sitnih para za državinu himnu i državni praznik.

Manjina pak koja državu drži u zarobljeništvu himnu poje i Sretenja, slavi poglavito iz računice koja u (retkim ) slučajevima donosi ferari, u (češćim) kilo janjetine, a (u najčešćem) sendvič. Eto, uzgred, zašto su nam državni praznici „smenjiviji“ od vlasti, a jedva nešto dugovečniji od imena ulice (trenutno) Svetogorske.

A šta tek reći o mestu rađanja – cinik bi rekao zločina – srpske državnosti, Marićevića jaruzi ( koja je, kako čuh, na javnom servisu poetski preimenovana u Marićevića lug) na kome naši državnici (svih boja) ne smeju da se pojave u strahu od linča razularenih „patriotskih“ bandi, pa – iz bezbedonosnih razloga – svečane govorancije drže u Orašcu. Ne (po meni primerenijoj) kafani, nego u selu.