Srpska antihronopolitika

Pa da pređemo na stvar. Šta bi to, dakle, bila hronopolitika? Da nije neka postmodernistička patka ili jedna od onih teorija koje iskopaju rupu, pa čekaju da se stvarnost strmopizdi u nju?

Delimično jeste i to, ali sa obrnutim predznakom, što će reći da hronopolitika umesto u prostoru rupe kopa u vremenu, a kako to čini, sada ću vam prepričati šta je o tome pisao Virilio. Tamo negde, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, vojni stratezi zapadnih sila dokonali su da vojne doktrine previše pažnje poklanjaju dominaciji nad prostorom – koji je, da kažemo, neisrpan resurs – a da premalo vode računa o vremenu koje neprestano curi i koga nikada nema dovoljno. Analizirali su pomenuti stratezi neke velike istorijske poraze – Napoleonov pohod na Rusiju, recimo – i otuda izvukli ispravan zaključak da Napoleona nije porazila ruska oružana sila, nego vreme (a, bogme, i nevreme), tačnije isticanje vremena, koje je – oslanjajući se na brojčanu i prostornu premoć – Napoleon nemilice traćio, sve dok nije došao mečki na rupu.

Posledično su stratezi – ne zanemarujući pritom taktiku (to jest konvencionalna ubojna sredstva) – vojnu strategiju izmestili u vremensku dimenziju. Dibidus pojednostavljeno, ovako su računali. Budući da je vreme isto što i novac, a budući da mi (čitaj zapad) imamo više novca nego SSSR, zašto ne bismo ubrzali trku u naoružanju i zašto svake godine ne bismo lansirali novi model nadzvučnog lovca, na šta će Sovjeti morati da odgovaraju kontralovcima istih performansi, sve dok im ne ne istekne vreme.

Tako je na kraju i bilo. Godinama naprežući ionako slabašnu ekonomiju do tačke pucanja, SSSR se jednog dana urušio kao kula od karata. Niko ga nije pogurao spolja, niko ga ne beše podrio iznutra, naprostu mu je isteklo vreme, i to znatno pre vremena, ako razumete šta hoću da kažem.

Rusija se kasnije dovranisala i oporavila, ali samo zahvaljujući tome što je za razliku od, delom nezainteresovane, delom tupoumne slovenske braće, a naročito od strateške sestre, Srbije – još od vremena Petra Velikog znala da onoga ko ne drži korak sa vremenom, vreme jednostavno pregazi.

I tako mic po mic, dođosmo i do teme naše današnje kolumne – hronopolitike u Srba. Od svog nastanka naovamo, Srbi žive u uverenju da su teškoj oskudaciji sa prostorom, a da im je – na raspolaganju, u njihovom posedu i pod njihovom kontrolom – svo vreme ovoga sveta, što uopšte nije slučaj, a čega Srbi postaju svesni tek kada vreme isteče i usput razori sve što razoriti može, a može praktično sve. I tek onda se – kad vreme nepovratno istekne – udarnički krene u žal za starim vremenima, u borbu za jezik i pismo, natalitet i teritorije protraćene u vremenu, ne u prostoru, u prostoru su tamo gde su oduvek bile.