Srpska porodiljska groznica

Naša današnja kolumna posvećena je (eventualnoj) mogućnosti kontrole te štete. Ali pre nego što zađem u sitna crevca, sledi poučitelna priča iz istorije medicine.

Sve do polovine XIX veka takozvana porodiljska groznica masovno je kosila porodilje i novorođenčad – da sad ne navodim statistike, em su zastrašujuće, em će uzeti mnogo karaktera – pa su se ondašnji medicinari po prirodi stvari fokusirali na pronalaženje uzroka i leka za tu smrtonosnu boljku (ko danas, božemeprosti, na lek za rak), ali su džaba krečili, porodiljska groznica je nastavljala da uzima danak i ko zna dokle bi nastavila da ga uzima, da se na istorijskoj sceni nije pojavio doktor Ignac Filip Semelvajs.

Posle dugih godina zaludnih istraživanja, doktoru Semelvajsu je iznebuha palo na pamet da „krivicu“ za smrtonosnu boljku možda ne treba tražiti u obolelima, nego u onima koji pokušavaju da ih leče. Semelvajs je, naime, uočio da akušeri na porođaje često dolaze pravo sa autopsija, prethodno ne opravši ruke, pa je – ispravno zaključivši da to ima neke veze – na svom odeljenju propisao obavezno pranje ruku i instrumenata u hlorisanoj vodi, što je za rezultat imalo svođenje slučajeva porodiljske groznice na nivo statističke greške.

Mislite li vi da su kolege lekari raširenih ruku dočekale Semelvajsovo otkriće i da su sa oduševljenjem prihvatili isceljujuću praksu pranja ruku i instrumenata. Ma jok! Ma idi beži! Naprotiv. Osuli su na Semelvajsa drvlje i kamenje i bez prestanka stali da guraju klipove u točkove njegove profilaktičke revolucije. Nego da ne dužim. Semelvajs jeste prošao kroz toplog zeca medicinske zatucanosti, ali je na kraju ipak pobedio.

Sad se vi verovatno pitate šta mi bi da se pod starost dam istoriji profilakse, ali u pitanju je puka metafora, aluzija na dvestogodišnje muke u kojima se (bezuspešno) rađa moderna država Srbija, a u kojima su srpski tirjani (svih boja) neka vrsta porodiljske groznice, smrtonosne koliko i ona koja je kosila devetnaestovekovne porodilje.

Pisac – uma’l ne rekoh doktor – zapravo hoće da kaže da bismo možda i mi mogli da sledimo Semelvajsov primer pa da uzroke srpske tirjansko-porodiljske groznice potražimo, ne samo u tirjanima, nego i u onima koji bi da nas od tirjanske groznice izleče, a koji – čim se dokopaju sredstva za izlečenje, što će reći vlasti – brzo obolevaju od iste bolesti i odmah počinju da umesto ruku peru pare i biografije. Nastavak u sutrašnjem broju.