Srpski klasici 19. veka

A one su brojne. Iako ima i značajnih razlika. Ogromna većina likova na našoj političkoj sceni vaistinu podsećaju na junake Gogolja, Čehova i Dostojevskog. Ono što najviše pada u oči jeste njihova obostrana sklonost da niske pobude i strasti sakrivaju iza velikih metafizičkih priča. Tako, recimo (ovo je izmišljena situacija) Platon Platonovič zabavlja neku spahinicu visokoparnom pričom o tragici ruske duše i samo u jednom trenutku – cap – mazne srebrnu kašičicu i stavi je u džep prsluka.

Kao manjem slovenskom narodu, nama su u podeli uloga zapale i nešto manje metafizičke teme. Naša se braća Karamazovi ne zamajavaju lupanjem glave o pitanjima besmrtnosti duše. Poput Čičikova, oni mrtve duše radije oživljavaju stavljajući ih na biračke spiskove, što je bila redovna praksa za Miloševićevog vakta. Ali ni posle Miloševićevog pada, poetika srpske politike se nije bitno promenila. Evo, na primer, veliki državnik, koleški asesor Čitlukov-Sahibijski, beše naumio da smandrlja nekakav ustav kojim je nameravao da sačuva Kosovo. I šta je u slovenskom nadahnuću uradio? Sa biračkog spiska izbrisao kompletnu albansku populaciju. Stavrogin bi sad zakerao. „Nije li tim gestom“, rekao bi, „Čitlukov-Sahibijski zapravo eksplicitno priznao nezavisnost otcepljene pokrajine.“ To je Albancima odgovaralo, ali me živo čudi kako tu činjenicu nisu iskoristili kao dodatni argument za secesiju. „Vaša visokoblagorodstva“, mirno su mogli govoriti po međunarodnim forumima, „evo – Srbi doneli ustav, definišu državu, a nas tu nema, nismo na spisku, ne glasamo, u stvari ne postojimo. Sledstveno – mi nismo građani te preambularne države, a kako se bez države ne može živeti, morali smo da formiramo svoju.“

Uprkos tome što je donoseći kosovobraniteljski ustav de fakto priznao nezavisnost Kosova, koleški asesor je i po inerciji dalje nastavio da slovi za bogznakako velikog državnika sve dok nije doživeo nervni slom i nestao sa političke scene. Razvoj srpskog romana, pardon – politike, međutim, nastavio se u sličnom, sada donekle postmodernom pravcu. Znamo da junake Dostojevskog more teške dileme – ima duše, nema duše, sme se ubiti, ne sme se ubiti – ali naše Raskoljnikove – jok! Otišli su korak dalje. Upućeniji će znati o čemu govorim.

Saglasno novim koleškim asesorima, duša postoji i ne postoji; ubiti se sme i ne sme. Dileme jesu gadna stvar, fakat, nije lako doneti odluku; svaka odluka trasira nedokučive puteve budućnosti. Ali rešavati dilemu opredeljivanjem i za jedno i za drugo, znači ne rešavati je uopšte. To znači tapkati u mestu i – sve pričajući o večnim istinama – krasti srebrne kašičice.