Srpski Milo

Da sam pročitao, ne bih čuo ništa što već nisam čuo. Nemojte sad trčati pred rudu, nije mi namera da na podobije onog penzionisanog zastavnika oštro osudim intervju iako ga nisam čitao, mada ću JexS-a mestimično pominjati.

Naša današnja kolumna je posvećena iznalaženju načina da se strmopizd Mila Đukanovića prekopira i u Srbiji, na čemu se ubrzano radi, a ja pomažem koliko mogu.

Dakle ovako: nije dovoljno pronaći srpskog Krivokapića, srbijanskog sv. Vasilija Ostroškog i srpskog Dritana Abazovića, da bi se tirjanin strmopizdio, opozicija serbska treba pronaći i srpskog Mila Đukanovića, dakle tirjanina spremnog da manje-više sportski prihvati poraz, što naš trenutni srpski vladar zasigurno nije. Ali nije da u čemernoj srpskoj istoriji nije bilo i takvih, mada su, ruku na srce, bili krajnja retkost. Jedan (možda i jedni) takav bio je upravo JexS Tadić.

Koji je, kako se obavestih iz podnaslova i lidova, čvrsto uveren – i to samouvereno telali SNiS-u – da je carstvje jego u poređenju sa carstvojem Milovim bilo nekakav nedostižni ideal institucionalnosti, zakonitosti, poštenja i ostalih trica i kučina za zasenjivanje pretpolitičke prostote.

Što je čista glupost, dostojna Đinićevog mišljenja o JeX-u, koje ovoga puta neću podeliti sa vama. Može JexS pričati šta hoće, ali njegovo Carstvije i njegova vlastela bili su pet puta neinstitucionalniji i korumpiraniji od Milovog, s tim što je Milo – u odnosu na koga je JeXS politički gnom – uspeo da razvaljeni postkomunistički karavlajet, Crnu Goru, pretvori u kakvu-takvu pravnu državu, za razliku od JexS-a koji je batalio započeti posao pretvaranja Srbije u uređenu državu, odao se špricaju kokošaka i češljanju babe dok selo gori – verovatno i lascivnijim stvarima – da bi na kraju predao vlast SNS-u, njegovih ruku delu.

Doduše uz obilatu pomoć eurotutumraka koji su u pomračenosti uma pomislili da je golub na grani (SNS) bolji od vrapca u ruci (JexS) da bi na kraju, skupa sa svima nama, dobili Sebastian u dupe.

Pisac hoće da kaže da je srpski Milo strmopižđen pre osam i kusur godina i da bi za Srbiju bilo pametnije da ponovo traži srpskog Mila, a ne srpskog Krivokapića i Abazovića, kome – osim ako je srpski zet – toplo preporučujem da ne bude nađen da ga Bećkovićeva omladina ne bi počem nosila na rukama.

Šta će se dalje zbivati u CG, ostaje da se vidi – dajmo budućoj vladi famoznih 100 dana – ali je izvesno da zahvaljujući neuporedivo većem stepenu političke osvešćenosti Crnogoraca (svih narodnosti), u CG neće zavladati letargija i rasulo poput ovih u Srbiji.