Srpsko-američka postizbornost

Za razliku od svih ostalih stvari, u toj stvari je postignuto uzorno nacionalno jedinstvo, doduše sa „obrnutim predznacima“.

Kitajgrađani su, recimo, neodustajni u nadi da će se jednog dana pojaviti američki prezident koji će „nam“ (u nastupu staračkog ludila) vratiti Kosovo, euromalčani, opet, željno iščekuju američkog prezidenta koji će – u ime demokratije i bla, bla, bla – svrgnuti kitajgrađane i njih instalirati na vlast.

Ono, fakat, ceo svet pomno prati američke prezidencijalne izbore jer uopšte nije svejedno ko će naredne četiri (češće osam) godina biti Visoki Vučić (samo sa manjim ovlašćenjima) u najmoćnijoj zemlji sveta, lakoj na obaraču.

Za razliku od ostatka sveta – sa izuzetkom Rusije – koji je tokom američkih predizbornosti, ako ne baš ravnodušan, a ono uzdržan, Srbija uzima aktivnog učešća u kampanjama kandidata za koje (po pravilu pogrešno) proceni da će biti spreman da joj povadi trnje iz mindže.

Tako je proši put Beograd na čelu sa Visokim Vučićem uložio poveliku energiju (i povelike pare) u kampanju srpske majke, Hilari Klinton, pa se olupao. Onda su i Beograd i Vučić na osnovu jednačenja po sličnosti dokonali da je upravo Tramp ono što „nam treba“ i to je bio početak jednog divnog (iako jednostranog) prijateljstva, nedavno krunisanog kratkotrajnim Visokim boravkom u Ovalnom kabinetu.

Ono, fakat, Donald Tramp je otelovljenje vlažnih snova, ne samo Visokog Vučića, nego svakog Srbina sa dna kace (u kojoj postoji samo dno). Biti prost, osion, „ne jebati živu silu“, pri tom imati puno para i mnogo atomskih bombi – pa ko to u Srbiji, pitam ja vas, ne bi poželeo.

Onda je napravljena sledeća računica, po običaju bez krčmara. Ako već takvog jednog ne možemo imati u Beogradu – tako se računalo – daj da imamo jednog bar u Vašingtonu, da nam se nađe, da nam čuva leđa i tako to.

Sa najvišeg mesta je usledilo gromoglasno huškanje Srboamerikanaca da glasaju za Trampa, u neskrivenoj nadi da će njihovi glasovi za Trampa biti ono što su glasovi belih listića bili za Vučića – jezičak na vagi – a da će to Tramp nakon veličanstvene pobede pomoću Srba znati da ceni (i da uzvrati opipljivom zahvalnošću) što je zajeb epskih razmera jer, izuzimajući njega samog, Trampa savršeno boli Sebastian za ostatak sveta, Trampovu zahvalnost bilo kome (i bilo čemu) ne vredi ni pominjati.

I – šta sad kad je Tramp po svemu sudeći prdnuo u čabar, iako to ne priznaje niti će ikada priznati? Ništa, brate. Sedeo u Beloj Kući Tramp ili Bajden sve se svodi na isto. Sve dok ne sere po regionalnom dvorištu, Srbija će za Ameriku ostati jedna od najposlednjijih rupa na američkoj svirali, sve dok na kraju ne postane poslednja rupa na svetu.