Srpstvo i prdarstvo

 Šta drugo reći o samosažaljivom tonu najnovijeg Smajlovićkinog proseravačkog uratka naslovljenog – „Platiću ovu kolumnu!“: Mislite li vi da u podugačkom Ljiljinim tekstu sledi objašnjenje kome će to Smajlovićka „platiti“ kolumnu ili – ne daj Bože – ko li bi se to drznuo da turbonovindžiki ispostavi račun za gomilu sve teže svarivih nebuloza. Koliko se ja razumem u novinžijska posla, pre će biti da će tu kolumnu Ljilji Marlen naplatiti od matične kuće. Ali to je, da kažemo, sasvim u skladu sa dobrim poslovnim običajima. Tako, uzmimo primer, funkcionišemo i „Danas“ i moja malenkost. Ja pišem kolumne, a „Danas“ – u granicama svojih skromnih mogućnosti – plaća honorare. I Bog bi nas sve veselio da Smajlovićka ne drži da bi honorari trebalo samo njoj da budu uplaćivani, a da je ostatak novidžijske populacije u obavezi ili da ćuti ili da aminuje damina sve nepodnošljivija proseravanja.

 Sećamo se valjda oko čega je počela ova otužna polemika. Oko kretensko-patriotske akcije oslobađanja ćiriličnih novina od PDV-a! Hajde da ovako postavimo stvari: bez obzira šta mi mislili o njima, novinčine serbske posluju po Srbijinim zakonima. Imaju neka prava, ali i neke obaveze. Jedna od tih obaveza je plaćanje poreza. Od te neprijatne, ali u suštini korisne obaveze niko nije izuzet. I ne bi trebalo da bude. Evo, recimo, pre neku godinu mi umrla blaženopočivša roditeljka i ostavila jedinom nasledniku, mojoj nebogatoj malenkosti, nešto malo imovine. Srpska poreska služba mi je – iako se ja ni od koga ne krijem – ušla u trag – pazite sad ovo – preko ćerkinog Fejsbuka. Učinilo mi se to protivzakonitim, ljigavim, bednim, ali šta sam ja uradio, uprkos tome što su ta ostavinska rešenja bila odštampana zvaničnim srpskim pismom, ćirilicom. Jesam li tražio oslobađanje od poreze? Ma jok. U dve-tri rate isplatio državi Srbiji nekih hiljadu i dvesta evra, sumu jedva malo manju od „ostavinske mase“. I zaboravio na celu stvar. Jer bih, da nisam postupio kako Bog i zakoni zapovedaju, završio (sasvim opravdano) u mardelju. Jeste hiljadu i dvesta evra lepa suma, ali je hiljadu i dvesta dana na robiji vrlo jebena stvar. Znate valjda na šta mislim, Tanka 'rana, dugi dani i pročaja.

 Pa se sve nešto pitam, zašto bi Smajlovićka i njen tabloid bili izuzeti od te građanske obaveze. Smajlovićka smatra da bi to bilo baš bogougodno zato što se ona – na ćirilici – „bori“ protiv jednog, sve podržavajući drugi imperijalizam, i ne da reč da se kaže na neprijatne stvari iz naše (relativno) bliže prošlosti. Kad je već tako, moraću da pribegnem Smajlovićkinoj poetici. Ako to viševekovno piskaralo uzima sebi pravo da matorog čoveka, srpskog pisca, čije su knjige prevedene (i čitane) na više jezika nego što glodurka zna da postoje, nazove „mukicom“, mukica će sebi dati za pravo da glodurku nazove bosanskom prdarom. Tačka.