Srpstvo i ustavstvo

Stvar sa srpstvom je u međuvremenu eskalirala i aforizam prosto vapi za doradom. Evo recimo: srpstvo i ustavstvo, kako to gordo zvuči. Kao ekstremno pravna i ustavna država, Srbija ništa ne prepušta slučaju, prosto ne dozvoljava da makar i najmanji segment takozvane realnosti ostane izvan domašaja vizionarskog ustava iz, koje ono bi godine, 2006, ako se dobro sećam. Pa nije li taj ustav genijalnom preambulom uspešno sprečio kosovsku secesiju? Ono jeste, istovremeno je sprečio i normalan razvoj Srbije, ali to je kolateralna šteta, tako je, pretpostavljam, razmišljao ustavotvorac, vođa družine turboserpstvujuščišh psihopata i lopuža.

Nad srpskim ustavstvom, kao što to red nalaže, nedremano bdi Ustavni sud Srbije, skraćeno USS. Kako takođe nalaže red, USS ništa ne lomi preko kolena. Ustavne kadije i kadinice danonoćno drežde nad konstitucionalnim ćitapom, na gram mere svako slovo, triput mere, jednom seku, a i kad seku – seku oprezno da im se, ne daj bože, ne bi omakla kakva greška.

Tim tankoćutnim Justicijinim žrecima i vestalkama pre mnogo godina je na astal pristigla i neka pritužba glede Vojvodinine autonomije. Ustavobranitelji su, razumljivo, predmetu pristupili sa krajnjom ozbiljnošću, vuklo se to, zajedno sa mnogim drugim predmetima, po Ustavnom sudu, a onda je kucnuo čas da USS obznani svoju vrhovnu reč. Presuda je glasila: Vojvodina ima previše autonomije, pa joj se u tom smislu, poveliki deo mora oduzeti. Presuda je pomalo čudno koincidirala sa dolaskom na vlast pitoreskne ekipe kojoj Vojvodinina autonomija nije prirasla srcu, ali to govore zli jezici. Pametni jezici govore da je kosovski pičvajz započeo ustavnim brljotinama.