Šta da se radi

Na televizijama, koje prezident uporno izbegava, po ceo dan slušamo političare kako papagajišu „da je država jača od huligana“ i – čisto ljudi likuju, kao da su pobedili u nekoj titanskoj borbi, kao da nije najnormalnija stvar na ovom svetu da je država – makar to bila i ova i ovakva – jača od huligana.

Ajde da ne budem nadžak baba, država vaistinu jeste jača, videlo se to u nedelju, ali sam uveren da bi bila hiljadama puta jača da u prošlosti nije, da tako kažem, sarađivala sa huliganima i ekstremističkim organizacijama. Politička elita je posle „nemilih događaja“ zgrožena, a pomalo, bogme, i uplašena. Pa dobro, da li se ti ljudi uopšte sećaju da su do pre samo dve godine huligani bili „mladići koji čuvaju međunarodni pravni poredak“, a da je tadašnje, ništa manje žestoko razvaljivanje Beograda, na stranicama državotvorne i provladine Politike, gromoglasno branio „neporočni“ Đorđe Vukadinović. Gvozdenodrveni filozof je, među pročim, jasno i glasno napisao da je postmitingaško divljanje „opravdan protest mladih ljudi zbog gubitka Kosova“. Pa kada sam mu to sa ovih stranica spočitnuo, „neporočni“ se silno ucvelio, savio tabak i tužio moju malenkost i ove novine. Miša Vasić, upućen u te stvari, tvrdi da će mu reformisano demokratsko sudstvo izaći u susret s nekom kintom. Pa lepo! Ako ova država sudski nagrađuje ideologa stadionskog divljaštva („Zvižduci, pa šta“ i druga sočinjenija), da li je realno očekivati da će se divlajštvu koje malo-malo pa demolira prestonicu stati na rep? Da je dosledna, država Srbija bi takođe trebalo da nagradi i izgrednike iz Đenove jer su i oni izražavali protest zbog gubitka Kosova. Nisu li spalili albansku zastavu? Nisu li mahali parolom „Kosovo je srce Srbije“? Zašto da Giorgio dobije 750.000.000.000 muda strelinga u drahmama, a đenovljanski junaci ništa?

Evo zašto: Zato što Kosovo više uopšte ne interesuje „kosovobranitelje“ svih boja okupljene oko jednog sumornog kauboja, organizatora noćnih prepada na putničke vozove. Nikada ih, sada je jasno, zapravo nije ni interesovalo osim kao ideologem i izgovor za nepočinstva svake vrste. Videlo se to kao na dlanu u nedelju i u utorak uveče. Toliko na tu temu. A države što se tiče, ako je zbilja rada da se obračuna sa parapolitičkim terorom, onda ne bi smela da se zaustavi na utamničavanju, vojnički rečeno, redova. Morala bi da se pozabavi komesarima, komandantima i ideolozima koji neskriveno deluju iz instituta i institucija pod tobožnjom kontrolom države. Ne pozabavi li se, proradiće paranoja. Pitaće se ljudi: nisu li i mnogi iz ove vlasti u talu sa mnogima koji trenutno nisu na vlasti.