Kako stvari stoje, na beogradskoj se Visokoj Porti plete svilen gajtan za vibrantnog Jeremića. Vibrantni se, naime, vođen mahnitom ambicijom i nekom svojom pogrešnom računicom, poodavno odmetnuo od Gospodara. Izgleda da je Popečiteljstvo inostranih dela shvatao samo kao stepenicu na putu do vrha, premlad da shvati da u Srbiji vrha nema i da se tu u najboljem slučaju može govoriti samo o površini dna. Jednako ja govorim političarima: ne letite visoko, mislite o sudbini druga Tita. Ama niko neće da me sluša.
Istovremeno, kao Jeremićev naslednik viđen je onaj sumračni Borko, večiti panker, i – uprkos činjenici da Borko podnarednički oduzima diplomatske pasoše kritičarima demokratske stranke – mislim da je to bolje rešenje od manitog Vuka. Bar liči na ministra spoljnih poslova. A ima i bolje nerve. Što za početak nije loše, ali je nedovoljno. Već sam ranije na ovoj stranici pisao da nam u ovoj situaciji ni Meternih ne bi bio od pomoći. Da bi, naime, naša spoljna politika bila uspešna, to podrazumeva postojanje jasne unutrašnje politike. A ovde se – valjda ne treba dokazivati – državna politika menja na dnevnoj bazi. Ne svedoči li o tome najrecentnija brljotina sa dodelom Nobelove nagrade za mir. Dva je dana bilo oće piški, neće piški, da bi na kraju u Švedsku sav popišan otišao ni krivi ni dužni ombudsman. Kinezi se, pri tom, uopšte nisu naljutili niti su odustali od uloge jednog od stubova naše spoljne politike. Ništa ih, brate, ne košta. A lepo zvuči.
Nevolja je sa našim političarima što misle i postupaju kao da svi na svetu razmišljaju i postupaju kao oni. Bog zna zašto je to tako. Valjda se smatraju etalonima. Da nismo otišli, ili da smo odmah otišli – šteta bi u svakom slučaju bila manja od ove izazvane polovičnim odlaskom. Jer ovako je i poslednjem naivčini, kako na zapadu, tako i na istoku, potpuno jasno da naši državotvorci ne znaju šta hoće.
I gospodar se nedavno dubokomisleno zapitao: da li je može biti greška što se okružio mlađahnim saradnicima? Ja ću mu razrešiti dilemu citiranjem jedne zapadnosrbijanske poslovice koja glasi: „Ko sa decom spava, popišan ustaje.“ Sad ću to i da obrazložim. Na Jeremićevom primeru. A ima ih tušta i tma. Vibrantni Vuk ima sve što je potrebno jednom šefu diplomatije, osim životnog iskustva. On je, da tako kažem, još uvek u godinama kada se misli da se jede sve što leti i da je svet manje komplikovan nego što jeste. To je osobina mladosti i u principu je dobro za mladost. Ali za državne poslove nije.
Ima tu još jedna stvar: i Gospodar je samouveren, ne manje od Vuka i čvrsto veruje da je sva pamet ovoga naroda koncentrisana u DS-u. Tako je nekako mislio i Zaratustra, ali i Milošević.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
