Stečajni model

Tako zbori podfamoznik potpisan „Duško“, kome „poručujem“ da – uprkos tome što znam šta je „kulturni model“ i „kako utiče na košmar“ – zadrži 100 evra, da na tih 100 doda još 200 i da kupi gaće od kevlara. Trebaće mu.

Govorim o kulturnom modelu zasnovanom na (parcijalnoj) amneziji i analgeziji. Pisac hoće da kaže da u Srbiji svi znaju kad je bila Kosovska bitka, šta je rekao Arčibald Rajs i koga je guzio Ivo Andrić, ali gotovo niko pojma nema šta je bilo pre deset godina.

Pre deset godina, opet, malo je ko znao šta je bilo pre deset godina. I tako do unedogled unazad.

Ono, međutim, što su od nedogleda pa do danas svi u Srbiji znali (i znaju) jeste da „ovako nikada nije bilo“, iako iole nepristrasno listanje srpske pseudoistorije pokazuje da je manje više oduvek ovako bilo.

Ne kažem da se s vremenom „ovo što nikada ovako nije bilo“ ne pogoršava i da se poslednjih godina nije dramatično pogoršalo, ali znate šta, ako ne lečite ozbiljnu boljku, imbecilno je očekivati da će vam se zdravlje s vremenom popraviti samo od sebe.

Kao što (verovatno već stotinama) puta napisah, Visoki Onaj o kome ja ne smem da napišem jedno slovo nije nikakav „krivac“ za ovo što nikada ovako nije bilo, nego „korisnik“ i – usput – stečajni upravnik.

Podfamozniku Dušku će biti jasno o čemu govorim onoga trenutka kad stečajni postupak bude završen.

Tada će mu i zatrebati gaće od kevlara.

Visoki Onaj – kakav god bio – ne nalazi se tu gde jeste zahvaljujući upornosti i svojim nastojanjima – kojih mu ne manjka – pa čak ni zahvaljujući nesebičnoj asistenciji DS-a na čelu sa JexS-om.

Tu je gde jeste i radi to što radi zahvaljujući sili mikroistorijske nužnosti.

Bilo je potrebno dvesta i kusur godina haluciniranja, bulažnjenja, pravljenja Velike praćenog uništavanjem i pljačkama (koliko toliko) postojeće Srbije, decenije i decenije improvizacije, drtljavosti, raspirivanja osionosti, bulažnjenja o identitetu i državotvornog lopovluka da bi se kao kruna svega toga ustoličio Visoki Upravnik.

Visoka je vladavina, fakat, poprilično košmarna, a podfamoznik Duško (i milioni sličnih njemu) nadaju se da bi strmopizd Visokog za posledicu doneo nagli boljitak. Što držim da je jalova nada.

Onaj ko nije u stanju – a srpsko društvo očigledno nije – da sagleda pravi uzrok nedaća, osuđen je da zauvek podnosi posledice.