Sto godina sramote

Samo što je smestio sredstvo za rad – to jest dupe – u popečiteljstvenu fotelju, Vulin Aleksandar se vratio korenima i najavio ponovno uvođenje doktrine opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, koja se – bar u njenom drugom delu – i nije nešto naročito pokazala u praksi, jer da je ovde društvena samozaštita ikada funkcionisala, Vulin bi danas čamio u dubinama anonimnosti i beznačajnosti, a Srbija ne bi baš bila kao Švedska i Švajcarska, ali bi bila, da kažemo, kao Slovačka. Štono kažu – puna kapa.

U Srbiji se, međutim, devedesetih dogodila Francuska revolucija ološa – i još uvek se događa – pa je Vulin naglo uspeo u životu, doduše po cenu desetina hiljada izgubljenih i upropašćenih tuđih života – i evo ga danas, na vrhuncu karijere, kako sa vojnog amvona grmi da je profesionalna vojska Srbije isuviše mala da bi triput ratovala i da je kucnuo čas da svi punoletni građani – osim, naravno, onih sličnih (i bliskih) njemu koji će to eskivirati – prođu obaveznu vojnu obuku.

Militarni pak mislilac, Politikin Fon Klauzevic, Lazanski Miroslav – koji je Vulina ustopice pratio na igmanskom maršu po vrletima Visokog Dupeta – smatra da to nije dovoljno, da se vojna veština ne može savladati na dvonedeljnom ili jednomesečnom kursu i da bi pravo rešenje bilo ponovno uvođenje vojne obaveze u trajanju od „najmanje šest meseci“ jer da „naš narod to hoće“. Dok se Vulin ne opseti da oživi još jednu tekovinu socijalizma sa ljudskim likom – radne akcije pod donekle izmenjenim sloganom „Vučić/ partija/omladina/nacija“ – otkriću vam jednu gnoseološku muku iz moje spisateljske radionice.

Tu, relativno doskora, politička fauna Srbije bila mi je koliko-toliko shvatljiva, važila su tu neka zakonopravila, pa sam, recimo, mogao biti stoprocentno siguran da je dilber protiv koga se uortače i zajednički rovare Vesna Pešić, Đorđe Vukadinović, Boško Obradović, riba zvana Sanda RI, Peščanik i NSPM zasigurno odličan čovek i političar jer su – sa izuzetkom Vesne Pešić – sva ta divna stvorenja vaktile saborno arlaukala protiv Zorana Đinđića, koji bi – da je, bogdo, ostao u Nemačkoj – ovih dana napunio šezdeset i pet godina. Kako je moguće – zapitao sam se – da se danas kritikama rečenih dama i gospode upućenim na adresu Aleksandra Vučića ništa ne može prebaciti, da bih u trenutku prosvetljenja dokonao da je to situacija pokvarenog sata koji jednom u toku dana pokazuje apsolutno tačno vreme, a onda sam – pod utiskom ponovnog čitanja „Sto godina samoće“ – shvatio da je sat u kome su pomenute personae dramatis saborno u pravi zacelo poslednji i da je Aleksandar Vučić zapravo srpski Aurelijano Babilonio koji dešifruje poslednje stranice pergamenta o nestanku sa lica sveta ukletog plemena osuđenog na sto godina sramote.