Lepo kaže poslovica: ako ne daš na mostu, daćeš na ćupriji. To se odnosi na one nezgodne situacija kada baš i nema mnogo izbora. Ali i od zla ima goreg. Ponekad moraš da daš, a nema ni mosta ni ćuprije. E, Srbija se našla upravo u takvoj situaciji. Gromoglasno najavljivanog „kineskog“ mosta nema ni od korova, a Srbijica odrešila kesu i duboko zavukla ruku. Iako mostarinu niko nije ni tražio. Do sada ste – cenjeni publikume – nesumnjivo dokonali da govorim o principijelnom odbijanju naše zemlje da pošalje svog predstavnika na ceremoniju dodele Nobelove nagrade za mir, koju je ove godine dobio jedan kineski disident.
Na srpskom Olimpu se zaključilo da bi prisustvo našeg predstavnika – makar neznatnog po rangu – poljuljalo bilateralne odnose između Serbije i najvažnijeg „stuba spoljne politike“ – Narodne Republike Kine. U vrhovima naše vlasti se, naime, smatra da će Središnje Carstvo odigrati ključnu ulogu u repatrijaciji Kosova; za razliku od „vrha“, ja sam ubeđen da vrhove Središnjeg Carstva u suštini zabole Crven Ban za Kosovo. Tačno je da se Kina protivi secesiji, ali to čini isključivo zbog unutrašnjih razloga. U Kini, naime, ima jako puno potencijalnih Kosova. Podrška je, dakle, principijelna. A svi mi iz iskustva znamo manjkavosti principijelnih podrški. Takve podrške po pravilu prestaju istog momenta kada zatreba da budu potkrepljene ulaganjem para ili energije. Zaborav odmah izbriše sve, a moj debeli vuk omasti brkove.
Još u vreme lansiranja politike „četiri stuba“ na ovom sam mestu ukazao na neke njene slabosti. Uzmimo Kinu. Središnje Carstvo nama može biti spoljnopolitički stub, ali mi Središnjem Carstvu ne možemo biti ni pritka. Ne možemo – zbog ogromnosti svakovrsnih disproporcija – biti ni partner. Najdalje dokle možemo dobaciti jeste status klijenta. I – kako se pokazalo – dotle smo i dobacili.
Odlukom da ne pošaljemo predstavnika na dodeljivanje Nobelove nagrade, Kini nismo mnogo pomogli, ali smo zato odmogli samima sebi radosnim svrstavanjem među sedamnaest pitoresknih država koje u anglosaksonskoj štampi nazivaju rogue states. Ima i onih koji drže da će nam gest solidarnosti sa jednim totalitarnim režimom okrnjiti ugled. Ja, pak, mislim da neće. Za razliku od domaće javnosti koja se redovno ibreti nad brljotinama i gafovima naših političara, u Evropi su na to navikli i pomirili se sa sudbinom. Tadić može mirno da spava: jednoga dana – ne baš skorog – primiće nas u EU sa „našim identitetom“. Jer će tako biti bolje za sve. Treba, međutim, zamisliti uzbunu među takozvanim patriotima, koja bi se podigla da je počem u ovom slučaju umesto Kine bila Amerika. Tada bi se to zvalo „izdaja“ i „prodaja“. Ovako se naziva – principijelna politika. A ja, namćor kakav sam, između dva klijentelizma ne vidim nikakvu razliku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
