Štrajk prežderavanjem

… ali Srbija naprosto ne bi bila Srbija kada u njoj apsolutno sve ne bi bilo big deal i kada apsolutno svaki događaj – uključujući tu i raspravu o kreacionizmu i darvnizmu – ne bi bio prilika za „davanje“ podrške i „izražavanje“ protesta.

Sledstveno gorerečenom, danas (sreda) na dan Vučićeve prezidencijalne inauguracije, koji će (pod uslovom da se završi bez žrtava u ljudstvu i materijalu) u istoriji ostati zabeležen kao Blagdan sendviča, moja malenkost se iz principijelnih razloga uzdržava od davanja podrške najavljenom opozicionom skupu.

Da li to znači da sam naprečac „usaglasio mišljenje“ sa unutrašnjim popečiteljem, Stefanovićem i da smatram da kontrainauguracioni protesti nikome „neće doneti ništa dobro“. U izvesnom smislu – da, a na to me je „usaglašavanje“ navelo sećanje na jedan, sada već davni opozicioni protest, koji „nam“ takođe nije doneo ništa dobro i koji je – obrni-okreni – na vlast doveo Vučića, Nikolića i, last but not least, doktora Stefanovića.

Mislim na proteste iz sada već mitološkog , doba u kome su Nikolić, Vučić i SNS – verovali ili ne – bili opozicija, a na kome je (sada već bivši) džumhurbaškan Tomislav stupio u operetski štrajk glađu. Da stvar neće izaći na dobro, da će Tomini vapaji za raspisivanjem vanrednih izbora biti uslišeni, moglo se zaključiti već po tome što je svakovrsnim obmanama sklona srpska javnost očiglednu lakrdiju shvatila kao dramu, što je sve skupa – kad smo već kod žanrova – za rezultat donelo odurnu farsu sa elementima tragikomedije.

Ja razumem nezadovoljstvo Vučićevom vladavinom, a naročito imam puno (ne)razumevanja za nezadovoljstvo onih koji merkaju Vučićevu poziciju, ali proteste zbog inauguracije Vučića u čin predsednika – nakon što je legalno dobio izbore i što kao predsednik još nije učinio ništa ni dobro ni loše – smatram lakrdijom samo malo manjom od one u kojoj je i Vučić vaktile učestvovao, pa budući da su vodeće opozicione personae dramatis, naročito Saša Radulović, na ivici anoreksije, predlažem im da – ako, što reko Grunf, kane pobijediti – umesto u štrajk glađu stupe u štrajk prežderavanjem i da na plato ispred Skupštine donesu gomile pečenja i roštilja i da to pečenje i ćevape počnu udarnički jesti pred esenesovskim davaocima podrške koji će uporediti svoje tanke sendviče sa kaloričnom opozicionom hranom, momentalno se presalmuditi i svoje glasove još momentalnije pokloniti našem budućem predsedniku. I da vam nešto kažem: kako stvari stoje – i kuda idu – bićemo srećni ako novoizabrani predsednik zakletvu ne položi polaganjem ruke na Figurae Veneris.