Stranački holesterol

O tome šta su pričali Prokić i Momo možete se obavestiti ako ponešto procuri kroz medijski mrak, ja ću se zbog ograničenosti karakterologije ograničiti na odličnu ideju koju sam lansirao još 2006. u blagoupokojenom časopisu „Zemlja“, a koja je Slobodana Antonića, tadašnjeg ovlašćenog vansudskog tumača Koštuničinog body language-a, bacila u najcrnji nadsaharski amok – ideju o diktaturi kao jedinom mogućem putu pretvaranja Srbije u uređenu i demokratsku državu.

Kad mi je sa povelikim zakašnjenjem došlo iz dupeta u glavu da komunistički jednopartijski sistem nije (kako sam zabludno mislio) bio batina koja puca o leđa dobrog i blagočestivog „našeg naroda“, nego kratki sidžimak koji sputava njegove zverske nagone, pomislio sam – a i sada mislim tako – da bi promptno ukidanje cincarsko-gedžovanskih „strančarskih“ partija (a drugih, osim nakratko DS-a, u Srbiji nikada nije bilo) trenutno rešilo najmanje 80% ovdašnjih problema.

„Više“ (pa i „višepartijsko“) nije obavezno i bolje. To vam je kao sa holesterolom, više lošeg daleko je od dobrog. Sledstveno (pre)više partija u maloj bari, čiji se članovi nisu udružili da bi zajedničkim naporima realizovali ovaj ili onaj projekat uređenja društva, nego da bi ostvarili sebične lične interese (u rasponu od ferarija do sendviča), po sili nužde završava u ovom što nikada nije ovako bilo, dakle u sveopštoj velikoj nuždi.

Tako nešto sam odgovarajući na „pitanje iz publike“ i rekao došavši na trenutak u napast da mog prijatelja Filipa Davida, koji je ne sluteći ništa sedeo u publici, predložim za diktatora.

Odmah sam se, međutim, ugrizao za jezik, shvativši da bi to, uprkos Fićinim diktatorskim potencijalima, bilo uzaludno, jer smo kao društvo u međuvremenu izgubili „visinu“ i za bespartijsku diktaturu i da ćemo do daljeg – verovatno i zauvek – tavoriti u višepartijskim diktaturama sa manje ili više ljudskim likom.

Ma koliko lekovita bila, diktatura – osim naravno ličnosti diktatura, podrazumeva i postojanje najmanje pedesetak osoba od diktatorovog poverenja koje će u svojim rukama držati štapove i šargarepe, ali gde u Srbiji naći pedeset osoba u koje bilo ko može imati poverenje, poverenje jednih u druge bolje i ne pominjati.

Ali viđite sad vraga. Kada bi u Srbiji bilo pedeset takvih osoba, diktatura verovatno ne bi ni trebala. Evo kako stoji stvar. Kao što su onih Pirandelovih šest lica tražila pisca da ih uturi u dramu, jedna (za sada N. N.) partija traži pedeset odlučnih i poštenih ljudi da je sprovedu u delo.