Stvarnost po dogovoru

… iz principa neće prisustvovati, na one koji nisu pozvani, ali koji bajagi – sve i da su pozvani – ni za živu glavu ne bi došli na svečanosti prezidencijalne hirotonije i na kraju – a tih je najviše, one koji nisu pozvani, ali koji bi se rado pojavili u Palati Federacije.

Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog 6.000 kilograma mesa, koliko će – ako je verovati odskora ljuto opozicionom Kuriru – biti izneto na svečarsku trpezu i u slast biti pojedeno pred očima izgladnelog srpskog naroda i senata, kome ni kosti neće biti bačene jer će, pretpostavljam, visoke zvanice i njih odneti svojim kerovima. Nije nepoznato da je moja malenkost izuzetno sklona fikcionalnom preterivanju, pa sledstveno nema moralno pravo da preterivanja kritikuje, ali držim da ga Kurir – iako bi se njegovi sadržaji mogli podvesti pod termin pulp fiction – baš masno preteruje u plemenitoj nameri da novopredsednika naslika kao Lukula ili Nerona.

Ali pazite sad `vamo. Ne znam koliko će tačno visokih zvanica biti na inauguracionom krkanluku – sve da ih bude i svih 6.000 teško da bi mogli da pojedu 6.000 kila mesa – ali znam da bi Kurir, samo da novoprezident nije odlučio da mu naplati porez – cenjeni publikum objektivno i pravovremeno izvestio da će zahvaljujući nadaleko čuvenoj prezidentovoj štedljivosti na inauguracionoj trpezi biti posluženo pola kila srpske kobasice, 750 grama pečenja, dva zaponca i osam kesica čipsa.

Gorenapisano je bilo malo opširniji uvod u temu naše današnje kolumne – teoriju stvarnosti po ličnom ukusu i dogovoru. Opštepoznato je, naime, da su Srbi (svih boja) krajnje neprijateljski raspoloženi prema realnosti ukoliko se realnost – daleko bilo – drzne da se ne poklopi sa njihovim željama, nadama, očekivanjima i potrebama, pa posledično ako srpskom građaninu – nazovimo ga X – iz nekog razloga ne odgovara da predsednik države bude osoba Y, građanin X će decidirano izjaviti da Y „nije NJEGOV predsednik“, baš kao što je vaktile bivši najveći sin svih naših naroda i narodnosti pred kraljevskim kadilukom izjavio da on „priznaje samo sud NJEGOVE partije“ i baš kao što je zakleti protivnik sodomskih strasti, Palma, onomad prosiktao da Ana Brnabić „nije NJEGOV premijer“. Sada bi trebalo da izvučete naravoučenije da naš problem nisu društvena uređenja, a još manje gospodari tog mnoštva društvenih uređenja, nego večna psihologija čobančeta koje se naljutilo na selo pa odseklo Crven Ban. A šta je bilo posle odsecanja? Čobanče je za kaznu dobilo Crven Ban u dupe od seoskog kmeta, ali se – kaže priča – ič nije uznemiravalo jer to nije bio NJEGOV Crven Ban.