Videh u jučerašnjem Danasu da se moja drugarica Natali B. Odalović zdravo uzibretila nad sve katastrofalnijim strmopizdom „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“.

I ja se (i to već godinama) koibretim sa Natašom i sve češće pomišljam da naš problem – u stvari jedan od bezbroja problema – nije nastanak i uspon odštampotina tipa „Kurira“ i „Informera“, nego nestanak „Politike“, onakva kakva je bila pre Hadži Strujine, Kozićeve, Smajlovićkine i Rakićeve ere.

Stvar je komplikovanija nego što na prvi pogled izgleda. Jer pazite sad ovamo – da je „Politika“ prosto nestala sa medijske scene da se – kako se to u novindžijskom žargonu kaže – ugasila, iza nje bi ostala gomila lepih uspomena, ali „Politici“ se dogodilo nešto mnogo gore, u stvari dogodio joj se pravi horor – nastavila je da izlazi sa prepoznatljivim zaglavljem, u prepoznatljivom prelomu, sa prepoznatljivim rubrikama, ali su se u njen, ako se tako može reći, organizam mic po mic – kao u SF filmovima – uselili monstrumi sa neke druge planete.

Narodskim rečnikom: od kraja osamdesetih naovamo, na „Politikinom“ zasluženom ugledu (i grafičkom dizajnu) parazitski živi i okolinu zagađuje plejada neopevanih mufljuza – čast retkim izuzecima – kojima uz pomoć raznoraznih hokus-pokusa polazi za rukom da opsene prostotu i da naivčine održavaju u iluziji da je „Politika“ i dalje ozbiljan list.

Velika je moć tradicije tako da i moja malenkost – uprkos tome što savršeno dobro zna šta je čeka – najmanje dva-tri puta nedeljno kupuje primerak „Politike“, valjda u suludoj nadi da će se jednog jutra dogoditi čudo i da će „Politika“ osvanuti onakva kakva je nekada osvitala. To se, naravno, ne događa – niti će se ikada dogoditi – a „Politika“ iz dana u dan postaje sve jadnija i bednija, a opet naoko ista.

Siguran sam, recimo, da je Goran Marković povremeno pisao za „Politiku“ iz razloga zbog kojih je ja povremeno kupujem – u nadi da će se da dogoditi čudo – a dogodio mu se Kozić i to – gotovo sam siguran – tendenciozno, s namerom – a možda i po glodurovom nalogu – da izazove logičnu i jedinu moguću Markovićevu reakciju: prestanak pisanja za „Politiku“ i oslobađanje par stubaca za neke buduće koziće, jer vam tvrd stojim da ovaj nije najgore što će se „Politici“ dogoditi. Bejah naumio da današnju kolumnu završim nekim poučitelnim naravoučenijem, ali sam odustadoh i zato ću je završiti marketinškom porukom. Za Smajlovićknog vakta moj slogan je bio „kenjajte uz Politiku“, onda sam ga – kad se stvar usložnjila – zamenio sloganom „kenjajte na Politiku“, da bih ga sada dibidus pojednostavio – „kenjajte Politiku“. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari