Sudbina Goce M.

Šta da se radi, mesto ide naruku pesimističnim razmišljanjima. Sredinom sedamdesetih, ako me pamćenje ne vara, po svim kafanskim nužnicima ondašnjeg Beograda, neki je Kazanova – i sad bih mu prepoznao rukopis – ostavljao zapis: „Ovde sam (pa datum i vreme) j…. Gocu M. iz Borče.“ Svakome od desetina hiljada korisnika zlosmradnih birtijskih nusprostorija bilo je kristalno jasno da od tog posla nije bilo ništa; da je ekstenzivno seksualno iskorišćavanje Goce M. bila samo pusta piščeva želja. Ne znam za ostale, ali ja sam se često pitao: A zašto se nigde i nikada ne potpisa? Čovek je očigledno žudeo za Gocom i slavom. Šta ga je navelo da se ne predstavi? Da ne pokupi lovorike? Možda briga za čast Gocinog devojaštva? Sumnjam. Tad se nisam time baktao, ali sad ću da definišem: Mangaš je uživao da se pohvali nečim što nije učinio, a zauvek je ostajao u blaženom i udobnom azilu anonimnosti.

No, dobro? Zašto više nema klozetske književnosti? Jedno objašnjenje je da se WC-i češće kreče. To, donekle, stoji. Drugo – optimističnije – jeste da je opšti nivo kulturni uznapredovao. I to donekle stoji. Ali nekako mi se najubedljivijim čini tumačenje da su ulogu klozetskih zidova preuzeli kojekakvi internet forumi i novinski sajtovi koji objavljuju „komentare“ čitalaca. Drugim rečima Gocu M. sada „karaju“ u cyberspaceu. Evo kako to, figurativno govoreći, ide. Napiše neka Goca M. nekakav tekst; potpiše ga punim imenom i prezimenom i objavi u nekom glasilu; nije se štamparska boja još ni osušila, eto ti desetina delija i delinica, zahvaljujući mogućnostima naprednih tehnologija, anonimno potpisanih „zabrinuti“, „nevesela“ i slično. Kritikuju, anatemišu, prete, dodaju, oduzimaju. Vidi se – momci i devojke puni sebe, sigurni u svoju inteligenciju, pravovernost i ispravnost. Samo, kao i u slučaju onog erotomana iz sedamdesetih, nema ni potpisa ni – lep izraz – generalija. Sklonost ka anonimnosti prosto je zapanjujuća u jednoj ovako ekstrovertnoj sredini gde svako siroče sanja da se proslavi i da mu se ime pojavi u javnosti. Kako objasniti toliku želju za anonimnim učešćem u javnom životu i javnim političkim, ekonomskim i umetničkim poslovima? To mu dođe kao contradictio in adiecto. Ili – možda bolje – kao oksimoron. Kakav li je to mentalni sklop koji sam sebi laska, sve sam mu skresao u brk, moje mišljenje se daleko čulo – ponekad se po zlu i čuje – a da potpisane Goce M. ostanu uskraćene za saznanje ko ih je kritički uputio na pravi put? Isti je to mentalni sklop kao u onog drevnog klozetskog Markiza de Sada (još nije bilo Bukovskog) koji je ostavljao drčne zapise o aktima koji se nisu dogodili. Neki se bune protiv toga, a ja velim: dobro je što je tako. Potuljenost i funjarluk su neizlečivi. Internet je pravo mesto za njihovu manifestaciju i afirmaciju. Jer, gospodo, forumi se ne moraju čitati, ali se pišati mora.