Sukob na desnici

Radoš se, kako već ide u takvim prigodama, odao davanju intervjua i tim intervjuima – osim očekivanog ibretenija među turbopatrotima – izazvao još jednu neočekivanost: moju saglasnost sa njim.

Knjigu nisam čitao, što ne znači da neću, ali sam iz autorovih intervjua zaključio da je Ljušić atentatska sostojanija i njihove posledice postavio u racionalan i vrlo trezven kontekst, što se od njega doskora nije moglo očekivati. Dobro, de, nema u Radoševoj verziji ničeg novog ni epohalnog. Vlada Srbije, fakat, nije bila umešana u atentat, ali je, takođe fakat, znala da se sprema i stoga Ljušič ondašnjem Overlordu, Nikoli Pašiću, prebacuje lakomislenost (da li, možda, namernu, sve se pitam) sa kojom je Baja stvar prepustio slučaju. Nakon što je podastro činjenice, Ljušić je izvukao neke zaključke slične onima koje je – tokom jubilarne godine u kojoj je svet, na čelu sa Srbijom, beslovesno proslavljao početak sopstvenog kraja – izvlačila i moja malenkost. Kaže, recimo, Ljušić – a ja se slažem sa njim – da je kucnuo čas da se zamislimo nad pitanjem zašto se mnoga srpska junaštva ponajviše obiju o glavu upravo Srbima. Kao što su im se počela krvavo obijati nepun sat posle sarajevske pucnjave. Kaže, nadalje, Ljušić, inače žestok rusofil, da je vreme da se, iz pragmatičnih razloga, okanemo somnabulne fiksacije za majčicu Rusiju i da nam valja saviti rep i poraditi na približavanju Evropskoj uniji. Ljušić nije rekao – bar ne u intervjuu – pa ću umesto njega reći ja, da je budalasto na sav glas se hvaliti po svetu kako su sarajevski pucnji „srušili tri carstva“, pa posle – kad nam pravni naslednici srušenih carstava stanu uvaljivati dubare – naricati kako, eto, hoće da nam pripišu odgovornost za izbijanje rata.

Sve bi to nekako prošlo u patriotskoj čaršiju da se Ljušiću nije blagoomaklo da izjavi da „Srbe ne bi trebalo da bude sramota da kleknu pred jačim“. Nije to promaklo nedremanom srpskom Argusu, Vučeli, glouduru Muhura, „lista slobodne Srbije“, koji je momentalno pao u amok, zašiljio olovku i napisao kaustičan uvodnik u kome je Ljušiča nazvao – drugosrbijancem. To je teška uvreda i ne znam čime će se sprati, nadam se ne krvlju. Da bih bar malo izgladio stvar, imam pomiritelnu poruku. Radoše, Milorade, braćo slatka, često nije potrebno ni pred kim klečati, često bude dovoljno ne kurčiti se, ne kenjati po tuđim dvorištima i ne pucati iz poluprazne puške na dobro naoružane međunarodne haramije.