Sukob Titana

Ne bi mi u pravi mah jasno oko čega se Titani glože, ako je već notorno da obojica žive i rade u istom Dupetu (od Dupeta i za Dupe), ali nakon temeljnog iščitavanja priloženih argumenata i kontraargumenata dokonah da je sukob izbio oko Dupetovih muljavina sa kosovskim Gordijevim čvorom.

I pre sukoba bilo je stanovitih razlika između krleta22 i Bucka Anđelkovića, ali one su se, da kažemo, uglavnom svodile na platni razred.

Krle, naime, radi za ferari. Bucko za sendvič. Doduše sa šunkom, ne s podrigušom.

Da je obrnuto – da je Buckova plata ferari, a Krletova sendvič – sve bi bilo isto s tim što bi Krletove stavove zastupao Bucko, a Buckove krle22.

Tako to odvajkada ide u Srbiji. Pitajte Vesića.

Krle je Bucka optužio da zagovara „status quo“, Bucko je pak Krletu prebacio da „gura Srbiju od Rusije“ i to je mojoj malenkosti dalo temu za našu današnju kolumnu – šta, naime, biva – i kakve posledice proizvodi – kad se Srbija gura u Rusiju.

Tu je temu najbolje razradio Miloš Crnjanski u romanu „Seobe“.

Avanture njegovih Isakoviča najtačnija su i najpreciznija istorija Srbalja (svih vremena).

Crnjanski je bio daleko od autošoviniste, bio je patriota sa dna kace – zbog toga je i proveo dvadeset godina u izgnanstvu – ali nije bio slep kod očiju.

Jesu njega bolele sve rane njegovog roda, ali ga je s druge strane – budući da je bio pun duha – boleo Sebastian za patriotska naricanja, ulepšavanje i bulažnjenja.

Priču, pretpostavljam, znate.

Isakoviči su birvaktile potegli u Rusiju sa idejom da žive među pravoslavnom braćom, ali su imali i jedan tipično srpski strateški cilj (istovetan današnjem) da braću Ruse nahuškaju da oslobode Kosovo.

Stvar je završila tako što su se za dvadesetak godina pretvorili u Ruse, ali to nije tema naše kolumne.

Naša tema je epizoda Seoba u kojoj jedan od Isakoviča – u činu čini mi se majora – pokušava da se probije do tadašnje ruske carice, da padne pred materinske noge, da izloži pravednu stvar i – gotova stvar.

E sad, da su Isakoviči imali kontrolu nad NIS-om, carica bi ga verovatno primila, budući da NIS nije postojao, Isakovič je mesecima uzalud obijao dvorske pragove, iliti što rekli Francuzi – antišambrirao.

Isakovičeva napaljenost i jurodivost nije promakla huncutima, kakvih ima po svim dvorovima, pa su upriličili poganu ujdurmu.

Jednoga dana saopšte jego prevashodstvu, Isakoviču, da će ga carica primiti u 13 h.

Carica ga je vaistinu primila u 13 h, s tim što to nije bila carica nego poturena napirlitana služavka koja je – dok su huncuti iz zavese crkavali od smeha – s pažnjom slušala Isakovičeve kosovskozavetne priče i obećavala kule i gradove.

Epilog: kad je saznao za prevaru, Isakovič je pomahnitao i napravio lom. Treba li reći da se sve obilo o njegovu glavu.

Pročitajte ovo dvaput.