Zbogom drekavci, doviđenja teladi sa tri glave, asta la vista proplakale ikone, svanu konačno i nama, kolumnistima, – proradila je skupštinska kalakurnica, temelj srpske duhovne vertikale i neicrpno vrelo zajebantske inspiracije.
Pročitah juče da se Oco Vučić u pravednom gnevu osvrnuo i na Danas i da ga je mazvao tabloidom, pa ću vikend kolumnu napisati u tabloidnom tonu, a ipak se neću ogrešiti o svetinju pravovremenog i objektivnog informisanja javnosti. Sledi mini skupštinska hronika posvećena istorijskom sukobu titana, Oca Vučića i novoposlanika, Đoleta Vukdainovića.
Elem, Đole je nešto – ne znam tačno šta, a nije ni važno – lanuo protiv Oca, što je to rečenog – kome je Đole ionako krv pred očima – bacilo u stravičan amok pa je Vukadinovića javno optužio za reketiranje (?) Državne lutrije Srbije i za – aludirajući na Đoletovu epizodu sa partijom Vlaha – nebiranje nacionalnosti da bi se domogao skupštinske klupe.
Ni Đole se, međutim, nije pokazao kao mačiji kašalj, pa je na premijerove – kako to Marinko M. Vučinić voli da kaže – invenktive uzvratio kontraoptužbama za, citiram “manpulaciju i dodao , takođe citiram, da ”mandatar možda žeči da liči na Vladimira Putina ili Angelu Merkel, ali da najviše liči na Kaligulu i Nerona”.
Rekavši to, Vukadinoviće je demonstratvno napustio skupštinu i sa vrata – sasvim u duhu vladajuče multiseksualnosti – Ocu poslao jedan vatren poljubac. Nije to promaklo Šešelju koji je, komentarišući nemili događaj i prateći seksepilni gest – možda i nehotice – srušio mit o Srbima kao “narodu najstarijem” a uzgred se upustio i u lingvističke spekulacije.
“Svi smo mi pomalo Vlasi”, blagoizjavio je Šešelj, “jer su Srbi Vlahe zatekli na ovim prostorima i došlo je do asimilacije. Naša fonetika se razlikuje od ruske i više liči na fonetiku romanskih jezika. Molim vas da se Vlasi poštuju kao naši preci. A Vukadinović se izjašnjavao kao Vlah iz koristoljublja.
E sad, Vukadinovićaca optužba za Ocovo neronstvo bila bi mnogo utemeljenija da je vaktile podigao glas protiv penzionisanog Nerona iz jednog šumadijskog sela koji je – doduše uz Ocovo sasluživanje – zaista zapalio Četvrti Rim, to jest Beograd, dovodeći pokajanog Vučića u sitaciju da ga – iz protivpožarnih razloga – ponovo gradi na vodi. Ali, ako se sećate, Đole glas tada nije podigao nego je paljevinu Beograda tumačio kao “narodni odušak” i štatijaznam kako sve ne. To me podsećanje navrati na grešnu pomisao da su Oco Vučić i njegova tiranija u stvari summa srpskih brljotina, logičan ishod beskonačne serije udarničkih pokušaja da se
realnost prilagodi potrebama Srba, a to je, čestnejči čteci, pouzdan znak da je kucnuo čas da obučete kožne gaće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
