Sve to picnuto

Dragi drug Kim Džong Il, sin Kim Il Sunga ima Južnu Koreju, a voljeni prezident Tadić nema južnu pokrajinu. Kim ima atomsku bombu, a Tadić je nema. Ostalo je, manje-više, isto. Uprkos vicu, međutim, naš Gospodar se na Kongresu ponašao i govorio kao da ima nekoliko atomskih bombi. Da je sve to posmatrao dopisnik neke agencije sa Marsa, nesumnjivo bi zaključio da u zemlji kojom vlada DS teku med i mleko. Sve to picnuto, sve to dotegnuto, sve to demokratski, sve to pod konac. A mleko ovde ne samo da ne teče, nema ga ni u samoposlugama.

Dobro režirano, nema šta. Reklo bi se – isuviše dobro. Toliko dobro da je to zasmetalo mom starom drugu Gojku Tešiću, koji se zajedno sa (takođe mojim starim drugom) Slobom Gavrilovićem našao na ćoravom poslu lobiranja za stvar Vuka Jeremića. Elem, potegne ti Gojaš na govornicu i ni pet ni šest, izgovori oštru drugarsku kritiku. Nije u redu, rekao je Tešić, što se tako malo delegata prijavilo za diskusiju. To bi moglo – nastavio je Tešić – da stvori utisak da je sve namešteno. On će – Tešić – glasati za Jeremića zato što je „čestit i pošten čovek, moralan, obrazovan i trpeljiv“. Nisam, grešna mi duša, gledao direktan prenos preko interneta, ali ne sumnjam da je Gojkova kritika posramila rukovodstvo i delegate. Sa druge strane, iako me u suštini boli dupe, mislim da je pozitivno što Jeremić nije izabran na mesto potpredsednika (odakle bi očas posla počistio Tadića) jer bi u tom slučaju kongresi Demokratske stranke bili još organizovaniji – ako pogađate šta hoću da kažem – a razlike između Kim Džnog Ila i Vuk Jer Ema bile još manje.

Sve u svemu, kongresom su preovladavali samozadovoljstvo i partijska disciplina koju je kršio jedino Šutanovac noseći tradicionalno skup sat. A Jego Sijatelstvo je održalo nadahnut govor na jednoj nozi što – saglasno njemu – znači da DS i na sledećim izborima protivnike može pobediti na isti način – na jednoj nozi. Bilo je u prezidentovom govoru, što 'no se kaže, za svakog po nešto. Okrpio je, između ostalog, i vinovnike paljevine i demoliranja Beograda u režiji Voje Koštunice i njegove posluge. Kako su na to reagovali, ako su za razliku od mene gledali direktan prenos, Koštunica i posluga. Bolelo ih je dupe. Zato što znaju da je to prazna, populistička priča i da im – kako stvari stoje – ništa ne stoji na putu da ponovo popale i poruše Beograd kada se za to, je li, steknu uslovi.

Ima mnogo stvari za demokratskostranačko zadovoljstvo, ali i jedan razlog za zabrinutost. Niko, naime, izvan velike sale Sava centra nije poverovao ni u jednu jedinu tamo izgovorenu reč. Što ukazuje na to da će u budućnosti biti puno materijala za viceve.