Svete lomače

Izgleda da nam je i ono bilo isuviše univerzalno, isuviše, božemeprosti, globalističko, pa smo uvodeći ostatku pravoslavne vaseljene nepoznate običaje – krsne slave i paljenje badnjaka – i pravoslavlje posrbili i prilagodili ga našoj potrebi da trivijalno – kako to kaže Smajlovićka – celofaniramo uzvišenim. Da neko ne bi, daleko bilo, pomislio da sam zabrazdio u fundamentalizam, naglašavam da protiv slava i badnjaka – uprkos njegovim paganskim korenima – nemam ništa protiv. Ukorenilo se to, pa neka traje. Nikakva korist, ali nikakva ni šteta.

Ali imam neka zakeranja protiv javnih loženja badnjaka, a vidim iz intervjua koji je dao „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“, da ih nenavidi i mitropolit zagrebačko-ljubljanski, Porfirije. Jedna je stvar kada badnjak u toplini svog doma naloži srpski domaćin (sve bogougodno klikćući – koliko varnica, toliko parica) sasvim je, pak, druga stvar kada se u crkvenim portama nalože gigantske lomače i kada se tik uz lomaču pristave kazani u kojima se kuva rakiještina. Šta ja imam protiv vruće rakije? Svašta! Mislim da je vruća rakija – onako, pri pividno tka – jedno od najodvratnijih alkoholnih pića, ali ovde nije reč o ukusima, već o poigravanju sa smislom hrišćanskih praznika. Govorili smo već o tome. Za razliku od svetovnih praznika – tokom kojih se po pravilu šenluči, loče, peva, a sve češće i puca – hrišćanski praznici su – bar su to nekada bili – dani posvećeni miru i samopreispitivanju.

Godinama ja već tvrdim, a mnogi se (i u crkvi i van crkve) onoliko ibrete, da je crkvi – uprkos opstrukcijama tadašnjih vlasti – ili možda upravo zahvaljujući njima – u duhovnom smislu mnogo bolje išlo u ateističkom SFRJotu nego u laičko-pseudopravoslavnoj džamahiriju u koju se izmetnula novoosamostaljena Srbija. A zašto je tome tako bilo? Zato, čestnejše čorbadžije, što hrišćanske crkve – ako hoće da budu hrišćanske – i treba da budu pod pritiskom i treba da budu izložene izvesnom stepenu progona.

Dobro de, progoni su stvar prošlosti i dobro je što je tako, ali bi crkva, bar uoči velikih praznika, mogla da napravi kritičku distancu prema populizmu i svetovnoj sabornosti, a naročito bi bilo dobro kada bi njenih arhijereji prestali da šire nauk hrišćanske vere sa stranica komunističkih novinčina. A ponajbolje bi postupila da paljenje logorskih vatri prepusti izviđačima, a da se sama pozabavi obnavljanjem gradiva. I ponovnim prelistavanjem svoje istorije.