Tabloid za intelektualce

… ali ja se, nadžak kakav sam, neću pridružiti horskom naricanju i ne samo da neću osuti drvlje i kamenje na vlast, nego ću ustvrditi da je štampa u Srbiji slobodna, ali da niko ne želi (neće, ne ume, itd.) da tu slobodu iskoristi, kao uostalom ni mnoge druge slobode zagarantovane najnovijim ustavom oktroisanim na lopovskom referendumu.

Pisac je hteo da kaže da je navraćanje vode na sopstvenu vodenicu u prirodi svih ovozemaljskih vlasti – a naročito srpskih – a to će reći da svaka vlast nastoji da javnosti podastre medijsku sliku realnosti u kojoj će ono što joj odgovara (i godi sujeti) biti gromoglasno istureno u prvi plan, dočim će ono što joj nije po volji (i što je iritira) biti utišano, marginalizovano ili – u idealnom slučaju – dibidus eliminisano.

Nemojmo se zavaravati, nemojmo tražiti utočište u prošlosti i sa nostalgijom se prisećati „zlatnog“ prevučićevskog doba bajagi bezobalnih medijskih sloboda. U Srbiji mediji i štampa nikada nisu bili slobodni. Tačka. Za JexS-ovog, recimo, vakta pritisci na redakcije jedva da su bili nešto manji od današnjih, a potuljena strategija gušenja/gašenja medija putem zabrane oglašavanja u nepoćudnim glasilima besprekorno je funkcionisala isto kao i danas.

U društvima bolje uređenim od srpskog, novindžijski esnafi su se protiv (para)državnog mešanja u uređivačke politike izborili tako što su iskoristili ustavno pravo i štampu odvojili od države. Kako im je to pošlo za rukom? Relativno lako. Tako što su u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja dokonali da je sublesasto očekivati da državnici finansiraju novine i televizije koje će belosvetskim narodima i senatima otkrivati njihove laži, lopovluke, muljavine i marifetluke, pa su se esnafi samoorganizovali i okrenuli se samofinansiranju.

I tako mic po mic dođosmo do najbolnije tačke srpskog društva koje – bez obzira na sve političke i poetičke razlike – od rizika i odgovornosti beži kao đavo od krsta i decenijama životari u iščekivanju one mistične sile koja će rešiti stvar. Već čujem „glasove razuma“ koji ćućore po mutlacima – sve i da se samoorganizujemo, sve i da namaknemo pare i pokrenemo novine odvojene od države, ne možemo se izboriti sa pomahnitalim državnim tabloidima.

Protiv mahnitosti državnih tabloida vaistinu se ne može boriti uštrojenim glasilima krugova dvojke, tipa nekadašnjih „Književnih novina“ ili „Demokratije“, ali se može boriti samofinansirajućim tabloidom – nazovimo ga tabloid za intelektualce – tabloidnim po formi, pitkim, intrigantnim, po sadržaju ozbiljnim, a kada zatreba i senzacionalističkim. Prilažem i udarni naslov za prvi broj: GOVNO POJELO DJ VUČIĆEVIĆA. ISTRAGA JE U TOKU.