Tajne evroskepticizma

Evroskeptici se zalažu za beskonačno produžavanje stanja sveopšte nedovršenosti, neprozirnosti i nedefinisanosti. Rečnikom ulice, inače sasvim primerenim temi, politika evroskeptika je – lov u mutnom. A ima li mutnijeg lovišta od baruština „nacionalnog interesa“ i „nacionalnog identiteta“? Pa da se malo zadržimo na njima. U iskrivljenoj optici „patriotskog bloka“ nacionalni interes nije ono što jedino može biti – duhovni i materijalni prosperitet nacije – već je uvek nešto prividno više, nešto iz domena nakaradne metafizike guslarske poezije, nešto nedostižno, ali vredno tavorenja u endemskoj bedi i orijentalnom čemeru. Koje vodeći evroskeptici, ubirajući patriotske tantijeme, nipošto ne dele sa sirotinjom rajom neprestano zastrašivanom mogućnošću gubitka „identiteta“. Na stranu to što je „nacionalni identitet“ jedna u nizu budalaština patriotmislilaca, jer se identitet odnosi samo na ličnost; nezgoda je što u kolektivističkoj kaljuzi – po Levi-Brilu – ličnost gubi identitet, „(…) gubi sebe i brka se sa drugim; prihvata shvatanja drugog i živi njegov život, dok je svest o samom sebi dopola raspršena i lebdi u mutnim dubinama nagona.“ I eto nas u središtu problema. Delirijum populizma zapravo rastače – kako to „patrioti“ vole da kažu – „nacionalno biće“ zato što utapanje i gubljenje ličnih identiteta u kolektivnom nužno završava u raspadu zajednice. Zajednica je moguća samo kao savez slobodnih duhova.

Strašila „nacionalnih interesa“ i „gubitka identiteta“, koja su na kraju dovela Srbe da se zajedno sa retkim plemenima iz Amazonije i podsaharske Afrike plaše pomračenja Sunca, još uvek imaju popriličnu moć. Opskurantizam je, valja to ponoviti stotinu puta, u Srbiji veoma unosan posao i ne treba očekivati da će se gorepomenuta koterija olako odreći moći, para i privilegija sticanih na perpetuaciji nacionalnog i teritorijalnog rasula za koja optužuju EU, NATO i taksiste. Nisu evroskeptici glupi ljudi; znaju oni prednosti integracija, ali regulacioni sistem EU dramatično umanjuje neprozirnost političkih i finansijskih tokova, obeshrabruje provizornosti i improvizacije i potpuno onemogućuje burazerski pluralizam i privatizaciju države od strane državnog aparata. Sve te stvari nisu mile ni mnogim evroentuzijastima, sa Borisom Tadićem na čelu, pa polusvesno podržavaju opstanak orijentalne začaranosti u kojoj se nikada ništa ne menja. Ne bih da budem baksuz pa da sumnjam u iskrenost njihovih namera, ali nastave li da evropski put naše zemlje krče kolektivističkim terminološkim i pojmovnim aparatom evroskeptika, jednoga će dana pročitati pod prozorom: „Džaba ste krečili.“