Targetiranje nekad i sad

Ali quod licet Miljkoviću non licet Muljkovićima, razumećete šta hoću da kažem.

Dakle nedovoljno je ( možda i nesrpski) reći/napisati „učiniti nekog metom“, „nanišanti“, „naciljati“, nego je obavezno (noblesse oblige) reći/napisati – „targetirati“. Tek kad se kaže „targetiranje“ – nastaje svesrpski strah, trepet, drhtanje i foliranje.

A šta na to kaže za sada nenapisana Istorija targetiranja u Srba? Da li su sva targetiranja bila pucnji iz prazne sajamske puške pred koju je novotargetirani Vučić dobrovoljno stao. O, ne. Neka targetiranja su se pokazala kobnim po targetiranog. Ali ima tu jedna interesantna stvar.

Kad god bi iza targetiranja stajali dobar strelac i zapeta puška – od kojih jedna ista kao ona pred kojom je Vučić uslikan – targetiranje uopšte nje izazivalo ibretenije uzbunjivača i target-narakača.

Na osnovu dostupnih, dakle nikakvih top secret informacija, može se sklopiti prilično jasna slika da je kralj Aleksandar Obrenović je bio mesecima, ako ne i godinama, targetiran, a da društvo koje je kralju smrsilo konce – Crna ruka – uopšte nije bilo tajno nego vrlo javno i da su i vrapci pod strehama znali da su kraljevi dani odbrojani, a da je to naočiti dobro znalo tadašnje Poslanstvo Carske Matuške Rosije.

Sto godina kasnije, Zoran Đinđić je takođe bio mesecima targetiran. Čak su neki uglednici – koji danas, viđi vraga, najglasnije arčauču protiv neotaregetiranog, među kojima se parolom „ako preživi Đinđić, Srbija neće“ naročito isticao poč. Tijanić – naprosto požurivali pucača da obavi posao.

Poč. Tijanić je, kao i krle22, vazda bio polovično u pravu. Đinđić nije preživeo, ali nije preživela ni Srbija. OVO je, građani i seljaci, zagrobni život sa svim odlikama zagrobnog života – prolaženjem kroz predpaklena mitarstva (svi ste vrlo pravoslavni pa ćete znati šta to znači) na kojima grešnicima demoni pod nos poturaju brljotine, a grešnici se (kako je i napisano u knjigama starostavnim) bezuspešno „brane“ tako što grehe svaljuju na nekog drugog.

Da je tome tako postalo je jasno nedugo posle Đinđićevog streljanja. Život se nastavio kao da se ništa nije dogodilo, ali na način na koji mrtvacu još izvesno vreme rastu brada i nokti.

Možda će vas ovo začuditi, ali leš je – osim što nije živ – po sebi jedna vrlo dinamična sredina. Sve u njemu vri i ključa od procesa raspadanja i fermentacije, sve to vrvi od divnih stvorenja – mikroba, crva, larvi itd – koji, dočekavši svojih pet minuta slave, izbijaju na površinu.

Od tada naovamo, „targetiranja“ su periodična predstava za krvoločnu masu navučenu na atentate, počev od pokušaja ubistva JexS-a sportskom halom, zaključno sa pokušajem ubistva Vučićića naslovnom stranom. Sve je to džaba krečenje. Niko se ne može dvaput ubiti, bez obzira što ne zna (ili neće da prizna) da je već ubijen.