Čitam ovih dana kanadske novine i opažam da u njima nema mnogo priče o politici. A još manje o političarima. Podozrevam da kanadske novindžije ne bi ni primetile da se, recimo, neki lokalni Dinkić doseli u susedstvo nekog lokalnog Tome Nikolića. Pre svega zbog toga što je mesto stanovanja ovde privatna stvar i što kupovine kuća i stanova nisu obavijene velom sladunjavih misterija. Političar ovde može da računa na publicitet i vorholovskih pet minuta slave isključivo ako napravi poveliku pizdariju. Ta je slava, međutim, kratkotrajna, a njen kraj po pravilu je i kraj političareve karijere.
Nije Kanada beskonfliktno društvo – što bi možda i želela – ali s obzirom na veličinu zemlje i mnoštvo nacionalnosti koji u njoj žive, u poređenju sa Srbijom izgleda kao Zemlja Dembelija. Nije da nema skandala. Tokom svih ovih dana pratim napise o nekakvoj policijskoj aferi; neka se visoko pozicionirana policajka zamerila nekim samovoljnim pandurskim moćnicima, a ovi je prisluškivali i pokušavali da joj nameste zvrčku. Što im nije pošlo za rukom. Stvar procurela i evo danima se po novinama osipa drvlje i kamenje na zaverenike. Crno im se, koliko vidim, piše.
U Srbiji se, osim političarima, svima crno piše. Čovek je u stanju da sagleda razmere neodgovornosti i diletantizma naših političara tek sa udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara. Poprilično dokon ovih dana, odao sam se utopijskim razmišljanjima: koliko li bi trebalo našim političkim elitama da Kanadu dovedu do prosjačkog štapa. Jeste ovo ogromna i bogata zemlja, ali ne treba potcenjivati destruktivnost naših političara. Uzimajući u obzir sve raspoložive mi parametre, došao sam do zaključka da im za posao balkanizacije Kanade ne bi trebalo više od pet godina, posle kojih bi se ova velika zemlja obrela u Trećem svetu.
Naravno, jedan stabilan sistem kakav je tamošnji, nije lako prekonoć urnisati. Jer stabilni sistemi imaju sposobnost samoodbrane. Ali ni naši politikanti nisu mačiji kašalj. Brzo bi to oni ukačili i još brže izazvali rat između, recimo, Ontarija i Kvebeka. U Kvebeku, ako niste znali cenjeni publikume, žive mrski secesionisti. Pre neku godinu su za dlaku izgubili referendum. Da u Otavi počem sede naši voždovi i stratezi, a da se to ubuduće ne bi događalo, Kvebek bi očas posla bio proglašen „svetom zemljom“ i uskoro bi u Montrealu osvanuli tenkovi Ontarija. Negde na polovini mandata, Kanadu bi opustošila hiperinflacija, a prljavi novac bi završavao na Grenlandu, jer je Kipar daleko. Ne treba sumnjati da bi neki patriotski pesnik ubrzo sklepao sledeće stihove: „Oj, Kvebeče, Kvebeče, ne dam da te čereče“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
