Teologija epidemije

Danas je na redu najnoviji hit u svetu kuhinjskih nauka – teologija epidemije.

Sigurno vam nije promaklo da je od svih društvenih grupa i esnafa od korone procentualno najviše postradalo sveštenstvo i monaštvo SPC i to naročito onaj njegov deo koji je bagatelisao epidemiju i tvrdio da je nemoguće zaraziti se preko pričesne kašičice.

U toj stvari mi je donekle jasan prostonarodni crnogorski novopremijer Krivokapić, koji je negde blagolupio da se „ako imate vjeru, nećete zaraziti pričešćem istom kašikom“, ali mi nisu jasni vajni doktori teologije koji previđaju da stav – „vjerujem u Boga, ne može mi niko ništa, jači sam od sudbine“ – nije čvrstina vere, nego kušanje, pa i ucenjivanje Gospoda.

Ovako to ide – ko biva…

Bože, verujem u Tebe, a Ti ćeš me u znak zahvalnosti poštedeti zaraze.

Paradoksalno, budući kovid nepaničar, ja ne vidim ništa zazorno u pričešćivanju istom kašičicom, pod uslovom da se na liturgiju ode sa smirenoumnom pomišlju „biće volja Božija“, a ne sa blanko garancijom da je, ako si pobožan, zaraza tehnički nemoguća.

Proletos smo ovde apsolvirali da izlaganje zdravstvenim rizicima priliči isključivo savršenima – onima koji su asketskim i molitvenima tehnikama savladali prirodu (a takvih već vekovima nema) – da za sve ostale važe zakoni prirode i da nebeske sile neće prstom mrdnuti da poremete te zakone.

Kao što su politizacija religije i pokušaj zloupotrebe božanskih energija u svrhu teritorijalnog proširenja, umesto u proširenju i nacionalnom jedinstvu, završili u totalnom socijalnom rasulu i teritorijalnom raspadu, tako su pokušaji nekih srbskih arhijereja – koji nisu obuzdali ni jezik, kamoli prirodu – da se proverenim srpskim tehnikama – na kvarno, na mukte i preko reda – uzdignu iznad prirode, završili na respiratoru, nažalost i u grobu.

Teologija istorije naučava da ratovi, poplave, čume i nedaće koje nas pogađaju nisu kazna nego opomena svetu da je krenuo pogrešnim putem.

Epidemija je sledstveno jedna od tih opomena, mada će, kako stvari stoje – ispasti džaba krečenja.

Nauka pak u povoju, teologija epidemije, naučava da panika i mahnitanje dodatno raspiruju širenje zaraze, koja otprilike ovako konta: ako su već spremni da se međusobno pokolju i istrebe, zašto im i ja ne bi pripomogla, tim pre što totovi nisu u stanju da dokonaju da se protiv mene mogu boriti samo borbom protiv sopstvene mahnitosti, nipošto protiv Majke Prirode.

Izgleda da je Vrhovni Epidemiolog ili intuitivno shvatio poruku pa se uzdržava od primene grube epidemiološke sile – totalnih lockdowna i tsl. – ili je (pre će biti) skontao da tehnologija ing Djatlova vodi pravo u katastrofu, što će u prevodu na kolokvijalni srpski reći – u uzdrmavanje temelja Carstvija Jego.

Treba smiriti živce, pa će se i epidemija smiriti.

Brat je bratu opasniji od korone.