Odavno se, cenjeni publikume, nismo doticali teologije, pa ko velim – da obnovimo gradivo. Budući da se ovih dana sve vrti oko Parade ponosa, nije zgoreg da vidimo kako tu stvari stoje. I protivnici i zagovornici paradiranja homoseksualaca svoje argumente temelje na citatima iz Starog Zaveta. Ne pada mi na pamet da ustvrdim da Novi Zavet blagonaklono gleda na homoseksualnost, ali Novi Zavet ne gleda blagonaklono na čitav niz ljudskih grehova i mana.
Ima u jednoj Pavlovoj poslanici poduži spisak onih „koji neće naslediti Carstvo nebesko“. Jesu među njima homoseksualci, ali tu su, ravnopravno, i gordeljivci, lažovi, lopovi, ubice, opadači, preljubočinci, proždrljivci, da ne nabrajam više, koga interesuje neka pročita Poslanicu. Fokusirati se na homoseksualnost kao na uzrok svih ovdašnjih zala, u manihejskoj sredini kao što je naša, znači abolirati čak šest drugih smrtnih grehova. Ovako to ovde ide: nisi peder, to znači da si dostojanstven, častan, pošten i bla, bla, bla. Ali to u stvarnosti tako ne ide. Jok, uopšte.
Da je pakao rezervisan isključivo za pedere i lezbejke, bilo bi to prilično pusto mesto jer su pederi i lezbejke ubedljiva manjina. Pretpostavljam da su bili manjina i u Sodomi. Onda je došao Isus, sklopljen je Novi Zavet i stvari su se iz osnova promenile. Od tada naovamo, osuda pada isključivo na greh, ne i na grešnika, a osuđivanje, to jest previđanje balvana u svom i povika na trun u bratovom oku, žestoko je sankcionisano. Gospod izričito kaže da će svakome suditi onako kako je taj sudio bližnjima. To važi i za Srbe i Srbiju. Mada neki ovdašnji arhijereji i deo pastve misle da smo mi, „nebeski narod“, i tu povlašćeni. A nismo.
Idemo dalje. „Bog ne gleda ko je ko“. Šta to znači? To, cenjeni publikume, znači da nema unapred spasenih niti unapred prokletih. Što će reći da u svetlosti Hristovog učenja uopšte nije nemoguće da Amfilohije, recimo, u konačnom svođenju računa zaglavi u kazanu istopljenog olova, a da se neki od učesnika Parade ponosa obrati, pokaje i postane svetac. Malo li je takvih primera u istoriji hrišćanstva?
Crkva je dužna da se striktno drži slova Svetog pisma, inače, u suprotnom, postaje „najvažnija institucija srpskog naroda“, što nipošto nije dobro ni za crkvu ni za srpski narod jer znamo kakve su druge institucije srpskog naroda. Možda bi i crkvi i srpskom narodu krenulo nabolje kada bi arhijereji prestali da mešaju sveto i profano i da u toj konfuziji osvećuju profano i profanišu sveto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
