Teorija zaverice

A zašto? „Zbog skandaloznih izjava“ i „zbog narušavanja dogovora o privremenom oslobađanju“. Eto ti ga sad! Onomad napisah da mi je hrvatsko-srpsko ju-ju-jukanje i zgražavanje nad Šešeljevim eskapadama apsolutno nejasno – jer da šta su drugo dočekivali – a danas ću napisati da mi je (istina samo delimično) nejasno zašto se ibreti haški sud. Sve što je vojvoda govorio proteklih dana, haški sud je lično čuo stotinama puta, tako da mi nije jasno šta je sud navelo na pomisao da bi na domaćem terenu vojvoda naprasno postao samozatajan.

Presaldumljivanje haškog suda ne bi bilo neki naročiti problem da Šešelj nije Šešelj i da odmah po dolasku nije izjavio – a ne treba sumnjati da tako zaista i misli – da se on u Hag neće vraćati dobrovoljno. Pa šta, reći će naivčine, no big dil, uapsiš Šešelja, stražarno ga sprovedeš na aerodrom, uguraš ga u avion i tako ga skineš s vrata. E, malo morgen, što bi rekao Šešeljev haški kolega, blaženopočivši Slobodan Milošević. U prevodu sa vojvodinog srpskog „neću se vratiti dobrovoljno“ znači – hoću da napravim tešku pizdariju – sa sve pevanjem i pucanjem – zbog koje će moje bivše saradnike, Overlorda i Tomu, žestoko zaboleti glava, a zbog koje se – nikad se ne zna – možda mogu strmopizditi sa vlasti.

Izgleda da slično razmišljaju i sivi centri evroatlantske političke moći. Znate valjda da sam nesklon teorijama zavere, što, naravno, uopšte ne znači da nikakvih zavera nema. Još onomad, kada su združeni odredi srpske vojske iz Prvog svetskog rata i srpske vojske nove, demokratske Srbije marširale ispred smrknutog Vladimira Vladimirovića, palo mi je na pamet da bi ubrzo mogla uslediti neka žestoka dubara sa Zapada. Mislim da sam u Famoznom nešto i natuknuo o tome. Ma, idi, beži – graknuli su zadrti evrounijati – ta pretpostavka je tipičan plod balkanskog uma; Evropa ne uvaljuje dubare, tamo se sve radi otvorene duše i čistog srca. Može biti – mada sumnjam – da se tako radi u redovnim situacijama, ali situacija u Evropi je daleko od redovne. Svet se ponovo (i to sve ubrzanije) deli na dva bloka, a naši bi državnici da u tom metežu ostanu neutralni, istovremeno ispoljavajući vrlo upadljivu naklonost prema „lideru“ jednog od blokova. Ta politika se kolokvijalno zove – „htela bi, al’ da joj ne uđe“. Upravo to je htela Srbija, pa joj je ušao Šešelj, a sada neće da izađe.