Thoma Nikolich Street

Sad će opozicione naivčine garant zagrajati: vidi ga ignorant, ne zna da engleska kraljica nema nikakvog uticaja na britansku politiku. To je, držim, daleko od pravog stanja stvari. Džumhurbaškan, fakat, nije neki naročiti erudita, ali siguran sam da dobro zna, kao što i vrapci pod strehom Prezidencijalnog konaka znaju, da u Velikoj Britaniji kraljica ima manju političku moć od šefa lokalnog odbora laburističke stranke iz onog londonskog predgrađa svetski poznatog po braći Troter.

Drugo pitanje? Šta mislite da li Nikolić veruje da će engleska kraljica pročitati njegovu sitnu knjigu, radi boljeg razumevanja ispisanu ćirilicom? Čisto sumnjam. Nikolić nije erudita, ali nije ni naivčina. Zna on (hm, da li zna?) da takva i slična pisma na engleskom dvoru čitaju sobari, konjušari i štitonoše. I crkavaju od smeha. Imaju engleski smisao za humor, ako razumete šta sam hteo da kažem.

Pa zašto je onda pisao? E, to je već više filozofsko nego političko pitanje. Kao što znamo, džumhurbaškan voli da povremeno napravi neki gest za koji misli da će mu obezbediti mesto u srpskoj istoriji, duhovnoj disciplini koju džumhurbaškan izuzetno voli, koju pomno izučava, iz koje crpi snagu i u kojoj nalazi nadahnuće za sitorijska pregnuća.

Dozvolićete mi izlet u svet prozne imaginacije. Sedi, tako, Tomo predveče pred sopstvenom zadužbinom u Bajčetini, cirka (umereno) sopstvenu rakiju i odaje se umerenoj kontemplaciji. Eto, misli Tomo, knjaz Miloš pisao sultanu u Stambol, a ja pisao engleskoj kraljici. U tome – misli nadalje Tomo – samo zlobnici ne prepoznaju istorijski kontinuitet i paralelu. Ja, činjenica, jesam zloban, ali vidim i istorijski kontinuitet i paralele. Ama imam i određena zakeranja. Kodža Miloš je – iako formalno mnogo neškolovaniji od Nikolića – pišući pisma sultanu odnekud dobro znao šta radi, pa je posledično dobio jednu lepu džadu u Stambolu. Čisto sumnjam da će neka ulica u Londonu biti nazvana po Tomi Nikoliću.