Tipfeleričnost

Nema praktično dana a da se u Famoznom ne pojavi neki tipfeler i nema tog podmfamoznog neprejebivca koji mi ga neće nabiti na nos. (Ja ga, iz osvete, nabijem na Sebastian).

U tom anmozitetu prema tipfelerima podmfamozni neprejebivci su vrlo slični Ivi Andriću koji se takođe užasavao štamparskih grešaka, ali svaka sličnost prestaje već u sledećoj rečenici.

Andrić bi, naime, čim bi uočio štamparsku grešku uzimao dobro zarezan plajvaz i u svom primerku novina/knjige ispravljao grešku, dočim podfamozni neprejebivci grešku uočavaju (i obznanjuju) da bi pokazali 1. da sam ja nepismen i 2. da su oni pismeniji (bolji) od mene.

Pisac hoće da kaže da uočiti grešku a ne ispraviti je – ili bar pokušati – ne samo da „radi“ u korist greške, nego omogućava da se greška za greškom gomila sve dok se sve ne pretvori u jednu ogromnu grešku poput ovog što „nikada ovako nije bilo“.

Moglo bi se reći da smo mi tipfelerično društvo, prepuno tipova ko jaje jajetu sličnih podfamoznim neprejebivcima, tipova ko zapeta puška spremnih da kod drugih uoče grešku, ali nespremnih dupetom da mrdnu da grešku makar pokušaju ispraviti.

E sad, štamaprske greške i uočavanje štamparskih greški nemaju neki naročit značaj za istoriju i život, ali kad se psihologija uočavanja tuđih i slepila za sopstvene greške prenese na politički teren iz toga proizilaze pičvajzi dugog trajanja, poput ovog kod nas što „nikad ovako nije bilo“.

Budući da se u Srbiji istorijski i politički tipfeleri nikada nisu ispravljali, a da su retki politički Andrići koji su pokušavali da isprave greške promptno uklanjani sa lica sveta, došli smo u gorepomenutu situaciju nagomilanosti grešaka, sve se, ustvari, svelo na jednu ogromnu grešku koju je (najverovatnije) nemoguće ispraviti.

Neprejebivim, međutim, uočivačima grešaka nikada nije bilo lakše u našoj istoriji prepunoj kardinalnih grešaka jer Vučićev stečajni režim – proizvod 150-togodišnjeg niza neispravljenih grešaka – udarnički pravi brljotinu za brljotinom i grešku za greškom, ali veliko je pitanje da li je u Srbiji uopšte više moguće napraviti/uraditi išta što nije pogrešno, čak i pod (sve apsurdnijom) pretpostavkom da se na političkoj sceni pojavi organizovana politička snaga spremna da se prihvati bar kontrole štete; nešto više dibidus je nemoguće učiniti.

To vam je, đuturumi, kao u patologiji koja kaže da se neka bolest može lečiti do određene tačke u vremenu, ali da je posle te tačke – ukoliko se boljka zapusti ili se (još gore) leči bapskim lekovima – ni najefikasniji lekovi više ne mogu izlečiti. To vam je – što reko naš narod – pa smočite.