Srbija je, rekosmo, velika tajna. A srpska je spoljna politika još veća. Ima li više od mesec dana kako je iz Podgorice demonstrativno povučen naš ambasador, a evo ga opet dole. „Nije morao ni odlaziti.“ Posprdno je prokomentarisao crnogorski popečitelj inostranih djela.

Nekako mi se čini da je bio iskren. Nije dobro za jednu državu da je drugim državama svejedno je li državin ambasador u drugodržavnim prestonicama ili nije. U koliko-toliko razumno uređenim svrha politike i diplomatije je postizanje nekog po zemlju korisnog efekta i cilja; kakav je bio efekat, kakav smisao povlaćenja Zorana Lutovca, bolje je da ostane nejasno. Ako su naši vojvode i serdari hteli da spreče već učinjeno crnogorsko priznanje Kosova, u tome nisu uspeli. Ako su hteli da Podgorici pošalju neprijateljsku poruku – ni u tome nisu uspeli. Poruka je odavno poslata. I Đukanović i Vujanović i vrapci znaju da se, osim među marginalcima, u Srbiji crnogorska samostalnost ili ne priznaje ili se potcenjuje. Srećna okolnost je da Podgorica nije u Južnoj Americi, inače bi se Lutovac dobro naputovao. Ovako – štednje radi – može da otvori ambasadu na Zlatiboru, tačno na polovini puta, pa da po potrebi očas skokne u bivši (Podgorica) ili u večiti (Beograd) Titograd.

Ajde sad što se blamiramo pred Crnogorcima. Iako smo dve države, još uvek smo naši, brzo će se to izgladiti uz kaštradinu i vranac pro corde. Nije zgodno što sve to posmatraju (i beleže) i druge akreditovane bašelčije, među njima i one iz ne baš nam naklonjenih zemalja. Mora da, ćaskajući onako neformalno, zaključuju da serdari u Beogradu uopšte ne znaju šta rade. Sve im to liči na uspaničenu stjuardesu koja u avonu bez pilota nasumice pristiska dugmad i povlači ručice u nadi da će nabasati na spasonosnu komandu. Iako sam serdarima naklonjen i iz razumljivih razloga pristrasan – i ja zaključujem isto: Spoljna politika države Srbije odista se ne vodi na osnovu racionalnog i realističog plana, nego na temelju afekata. Na stranu to što su usled čestog ponavljanja afekti izgubili na uverljivosti – sumnjam da se iko u Podgorici potresao zbog povlačenja srpskog ambasadora – mnogo je lošije što politizovana afektivnost ukazuje na jako loše stanje duha u vladajućoj koaliciji, u vladi i u predsedništvu. Rekao bih da je to duh pritajenog nasilništva, nasilnog liderstva i potpuno neutemeljene osionosti. Tako bi se naša spoljna politika, ako uklonimo neizbežnu frazeologiju, mogla svesti na sledeći tok misli: „Ima da bude kako mi hoćemo i tačka. Nećemo više ratovati jer nema ni rane ni džebane, a ni „nacionalnog konsenzusa“. Ali zato ćemo svima pokazati da se Srbija saginjati neće, a u međuvremenu ćemo pritiskati dugmad i povlačiti poluge, pa ako Bog da – pogodićemo ono pravo. Onda će se Crna Gora vratiti u neku novu Jugoslaviju. A Albanci će ponovo strugati drva i raditi ono što im mi kažemo.“ Nevolja je u tome što taj tok misli sasvim lako mogu dešifrovati u Briselu, Moskvi i Vašingtonu. Iz kojih se ambasadori ni pod razno ne povlače. Valjda zbog udaljenosti. Evo, čitam da slovenački predsednik očekuje da se na nekom čapraz divanu u Ljubljani Tadić Sretne sa Sejdijuom. Toplo bih preporučio prezidentu da to učini. Bez kompromisa nema rešenja Kosovske enigme. A kompromisa nema bez komunikacije. Hajde da zamislimo nemoguće, Sejdiju, recimo, hoće natrag u Srbiju, a predsednik Srbije neće sa njim da razgovara.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari