E, znate šta? Vučela i Ljušić mi ulepšaše ovu sumornu zimu. Bi, dakle, utuk, pa bi utuk na utuk, pa utuk na utukov utuk, pa u utorak u Večernjim novostima osvanu Ljušićev megautuk! Vredi citirati Ljušićevu uvodnu rečenicu: „Dok sam tkao priču na osnovu dokumenata…“ Kraj citata. Citirao bih i ostatak, ama karakteri mi ne dozvoljavaju. A baš šteta! Ljušić je zlatni jezički rudnik. On, primerice, za sebe ne kaže da je istoričar, nego se naziva „povesnikom“. Grešni Radoš bi zbog ekaviziranog kroatizma „povjesnik“ mogao fasovati još degeneka u Pečatu.
Polemika dvaju Titana, koju s pažnjom pratim, sjajan je primer nacionalističkog lupetanja. Kako, recimo, drugačije nazvati Vučelin biser da „smo mi, Srbi, po svojoj tradiciji veliki narod“. Ako zanemarimo nedoumicu da li smo veliki zato što nam je tradicija „velika“ ili smo veliki zato što nam tradicija sugeriše da smo veliki, Ljušić je u jednoj stvari u pravu: Srpski narod bi bio mnogo veći da vaktile nije pao u šake nacionalnih radenika, ambicioznih popova i razularenih istoričara koji se (tradicionalno) nisu ustručavali da proliju (tuđu ) krv ne bi li ostvarili „politički“ projekat slepačkih pesnika s početka XIX veka. Uzmimo primer Ljušićevog kolege, povesnika-akademika, Vučelinog imenjaka, Milorada Ekmečića, sive eminencije srpske nekrofilije. Taj svat je, tamo negde, devedesetih izašao u javnost sa procenom da za ostvarenje slepačkopesničkog projekta ne treba žaliti dvesta hiljada srpskih života. Da li je sebe ubrojao među žrtvovane? Čisto sumnjam. Taj isti Ekmečić nedavno je u Pečatu – a gde bi drugde – najavio novu Staljingradsku bitku. U istom tom Pečatu, možda ne baš u istom broju, u šarenom društvu komunista, ateista i nacionalista (što će reći – idolopoklonika) pojavio se i episkop bački, Irinej, teolog koji je izgleda zaboravio lekciju o duhoboračkoj prirodi etnofiletizma.
Tu je i Antonić, ali ne poslovični Slobodan, nego Dragomir, na koga se Ljušić – ustručavajući se da iskali bes na Vučeli (Vučela je Vučela, pusti ti to) – naročito ispizmio. Kaže Radoš da je veliki posni kuvar, Antonić – Vučelina desna ruka u boju i protiv srpskog klečanja pred bilo kim – svojevremeno klečao pred njim, Ljušićem! Pa kako se to Antoniću omaklo? Kleknuti pred Ljušićem mnogo crnje je i gore nego kleknuti pred velikim silama. I tu nam je misteriju Ljušić otkrio. Davnih godina, kaže Radoš, Antonić beše polagao neki postdiplomski ispit, a u komisiji se zadesio i Ljušić. I – šta? Antonić nije znao gradivo! Ni mukajet, tvrdi Radoš. I nastavlja da „tka priču“. Sateran u tesnac, Antonić je kleknuo pred Ljušića i zamolio ga da mu da šesticu, kol’ko da se provuče. I Radoš mu je velikodušno šesticu i dao. Pretpostavljam zato da bi dokazao moju tezu da nacionalisti, ma koliko velike priče tkali, nikada ne mogu da se uzdignu iz kaljuge niskih i sebičnih strasti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
