Pokojni Stevan Raičković, veliki pesnik i rafinisani šaljivdžija znao je da uoči sajma knjiga prozbori: „Ide sajam, biće rukovanja.“ Da je nešto živ, mirne bi duše mogao reći: „Idu izbori, eto nama apšenja.“ I sajamska rukovanja i predizborna hapšenja su, cenjeni publikume, postala deo nacionalnog identiteta. Pisci uoči sajma mažu ruke niveom, a takozvani tajkuni – bar oni na koje je došao red – pakuju četkice za zube, dugačke gaće i ćebad i u besanim noćima čekaju da zaptije zalupaju na vrata.
Kako do izbora nema više mnogo, nervoza raste, a po čaršiji su se prosuli glasovi da je Gospodar Tadić odlučio da u tamnicu gde jakrepe memla davi smesti neke biznismene nesklone mostogradnji i – uopšte – zadužbinarstvu. Cela stvar je stigla i u „Utisak nedelje“ u kome su gostovali Đilas (Dragan, ne Milovan), Dušan Pavlović i jedan eminentni Tužibabac – za poznavaoce prilika, kao i za one koji si laskaju da to jesu, sve to je bilo krajnje znakovito. Đilas, naime, negde izjavio da će Srbija, ako se ne uzmemo u pamet, postati kao Venecuela, pa se nadigla debata da li smo mi više nalik Venecueli ili će pre biti da ličimo na Kolumbiju. Ja bih rekao da smo pre pristali uz Zemblu i Tlon Uqbar, ali meni će se to oprostiti na pesničku slobodu i geopolitičko neznanje.
Đilas se branio kao mladi ranjeni lav, sve u smislu da je Venecuelu pomenuo sasvim slučajno, ali mene u neko doba obli ‘ladan znoj. Jer, pazite, venecuelansko Jego Sijatelstvo, Hugo Čaves, oboleo od neke misteriozne bolesti, konzilijum se ne oglašava, pa mi sinu da se Tadiću smeši puč. Zbog jednačenja po zvučnosti. Ali onda me je Đilas uverio da se radi o slučajnosti, pa odahnuh. A ne znam zašto.
Gradonačelnik je sve vreme govorio kao ljuti opozicionar, udarao i levo i desno, raskrinkavao subjektivne i objektivne teškoće, proklinjao zakonodavstvo koje se isprečilo ekonomskom napretku, pohvalio se da je prosečna plata u njegovoj firmi (sa kojom, inače, nema ništa) nekih hiljadu evra. Tužibabac je, ka i vazda, mašio temu i u Picopevčevo ime bulaznio o nekom „minimumu kosovske politike, a Olja navalila na Pavlovića da kaže: „Hoće li biti apšenja Milana Beka ili neće.“ Isto je pitanje, doduše, postavljala i Đilasu. Ali odgovora ne čusmo.
Hoćete li da vam ja odgovorim? Pretpostavljam da hoćete. Evo ovako, cenjeni publikume: Beko neće u mardelj, tvrd vam stojim. Može biti da mu tamo i nije mesto, a može biti da jeste. Neka o tome odlučuju, je li, nadležni. Čitava venecuelanska predizborna gungula je, dame i gospodo, sračunata na pirotehničko zastrašivanje svih zainteresovanih za ishod budućih izbora. A među zainteresovanim nisu samo političke stranke. Zaključak izvucite sami.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
