Tractatus Gynecologico-Theologicus

Samo što je završeno (ako je završeno) višednevno verbalno streljanje Biljane Srbljanović, SPC je požurila da izda fatvu i odapne strelu na Zorannah Mihajlovićevu, popečiteljku ovdašnju, koja je – javno osporivši serbskom patrijarhu pravo da se pača u natalitetske poslove sekularne države – počinila teško krivično delo antisrpskog svetogrđa.

Uzrok raskola u doskora umilnoj simfoniji srpske crkve i (dela) srpske vlade bila je izjava patrijarha Irineja data – pazi sad – nekom tabloidu, u kojoj je NJegova svetost, bacajući anatemu na abortus, blagozjavila sledeće: „Dužni smo da obnovimo naš narod i da preporučimo našim materama da su dužne da rađaju decu po Božijem blagoslovu, i da na taj način ostanemo u istoriji, iako smo postradali.“

Pre nego što zađemo u sitnija crevca, dužan sam napomenuti da sam ja – osim u kritičnim slučajevima koje i crkva odobrava – takođe protivnik abortusa, da za razliku od beogradske euromahale i krugova dvojke ne očekujem da se Crkva odriče svojih učenja i prilagođava duhu „modernosti“, da crkvi, nadalje, ne osporavam pravo (u stvari obavezu) da se bori protiv čedomorstva, ali držim – i nastaviću da držim – da to treba da čini strpljivim pastirskim radom, a ne preko infernalnih tabloida, a pogotovo ne uz sasluživanje visokih dužnosnika države Srbije, koja je – ako ćemo pravo – osnovni uzrok mortaliteta u Srbiji.

Jer znate šta, ne mogu srpske majke – ma koliko ne abortirale i ma koliko udarnički rađale – isporađati onoliko dece koliko je srpska država u stanju na raznorazne načine postnatalno usmrtiti. Abortus je samo prva od opasnosti po život sa kojom se prosečan Srbin suočava; odmah nakon rođenja čekaju ga siromaštvo, bolesti (ide to jedno s drugim), propale škole, beda, očajanje, nezaposlenost, besmisleni (i sve besmisleniji) ratovi i – u srećnijim slučajevima – emigracija.

Avaj, arhijereji SPC – tačnije: njihov u tabloidnoj javnosti eksponirani deo – odavno su pastirski rad zanemarili u korist društvenopolitičke i nacionalne agitacije koja u obzir uzima isključivo brojno stanje, čisto biološku egzistenciju, zemaljski posed (Kosovo) i „ostajanje u istoriji“ uprkos tome što smo – kako patrijarh reče – „postradali“. Pa šta ako smo postradali? Zar ne treba da stradamo? Da tako nešto kaže doktor Šešelj, to bi, da kažemo, bilo razumljivo, ali kada to kaže patrijarh, koji je monah i teolog i koji bi morao znati da se Hristovim putem ne može ići bez stradanja, onda nam nema druge nego da sledimo njegov primer i da – kao i on – nađemo načina da udobno zasednemo na krst.