Traktat o beslovesnosti

Ono što je zajedničko svim beslovesnicima – naročito srpskim – jeste preterivanje u pojednostavljivanju stvari i iz toga proishodeća sklonost lakim i brzim rešenjima. Paradigmatična je, kako se to stručno kaže, beslovesna tehnika kojom je probleme rešavao Koba Visarionovič. Ako bi mu, recimo, neki čovek pravio probleme – a Kobi je maltene sve i svako bilo problem – umesto da pokuša sagledati u čemu je u problem, Koba bi čoveka naprosto skraćivao za glavu i samozadovoljno zaključivao – njet čelovjeka, njet problema.

Čelovjeka, fakat, njet bi bilo, ali problemi su ostajali i gomilali se, tako da se nešto kasnije – zahvaljujući činjenici da je Koba uspešno „rešio“ probleme sa komandnim kadrom Crvene Armije – Vermaht primakao na četrdesetak km od Kremlja, a bezbeli bi ušao u Kobinu spavaću sobu da ne bi ciče zime.

Tako to biva sa, nazovimo je, hiperpragmatičnom, razmotrimo kako stvar stoji sa njenom sestrom, idealističkom beslovesnošću, vrlo karakteristično za Srbe. Sa ove istorijske distance lepo se vidi da je naum jedne male, dibidus siromašne, bezakone i drljave državice da stvori sedam-osam puta veću i moćnu državetinu bio izraz groteskne beslovesnosti.

U suštini taj naum i nije bio beslovesnost, nego alavost – nije to, uostalom, srpski ekskluzivitet – ono što je tu bilo ultrabeslovesno jeste strategija oslobodilačke teritorijalne ekspanzije koja se svodila na tvrdnje (dogme) da „tamo žive Srbi“, da Srbi na te zemlje „imaju istorijsko pravo“ i na nekoliko stihova – „neka bude što biti ne može“, i „boj ne bije svijetlo oružje, nego srce u junaka“. Bila bi tu i Dodikova himna, „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, ali tada još nije bila u opticaju.

U Srbiji je gorenabrojano bilo – a i danas je – neoboriv argument, ali je izvan Srbije (i onda kao i danas) jedini ubedljiv argument bio (i ostao) broj tenkovskih divizija, koje Srbija nije imala, pa je oklopne divizije nadomeštala actečkim žrtvovanjem „žive sile“, sve dok na kraju i bez nje nije ostala, jer se ovaj „ostatak žive sile“ koji tavori u Srbiji nikakvom silom ne može nazvati, jedva se može nazvati i živom.

Uzmimo jadan primer beslovesnosti iz naše slavne istorije. Kada je srpska vojska krenula na Kalvariju preko albanskih gudura, ondašnje mudro rukovodstvo je dalekovido (i protivpravno) na to smrtonosno putešestvije povelo i 70.000 mladića koji su za vojsku stasavali tek iduće godine. Ko biva… Zatrebaće nam iduće godine. Znate li epilog? Od tih 70.000 na odredište je stiglo samo njih 600. I slovima – šest stotina. Koliko ih se vratilo srpska istorija nije zabeležila.