Transfer čemera

Evo nas u srcu tame. Kao i zloguki Radovan Cetvrti, evropski, antivučićevski, bla, bla, bla, komentatori – dakle Srbija u malom – izgledaju i govore evropski i antivučićevski samo u javnosti, tj. na sceni, dočim u toplinama svojih domova, kad ostanu nasamo sa sobom i tastaturom, daju oduška čemerima i mračnim strastima.

Da li bi, recimo, „zemljaci“, „e-sadovi“ i ostala divna podfamozna stvorenja bili spremni da mojoj malenkosti ono što joj pišu i „poručuju“ u anonimnosti podfamoznosti, saspu u lice, uživo, upremase, što no se kaže, Decidirano – jok. A zašto decidirano jok? Zato što su to u javnosti (na javi) i na sceni – lepo vaspitane, ali u sebe nesigurne i od samih sebe uplašene osobe. Setimo se da se naša e druga, „Živčana“ nije čak usudila ni da mi priđe na sajamskoj promociji Malaparteove biografije, a baš šteta. Malaperteu bi to bilo vrlo milo.

Na istom tom mestu, Sajmu knjiga, priliku da mi priđe i da mi skreše u brk sve šta ima, nije iskoristio ni N. N. komentator (poznat redakciji, ali me mrzi da brljam po podfamoznom) koji me je na Sajmu video u prolazu (možda me je i pratio), koji je skrozirao moju odrtavelost i SNiS-u obznanio da nadfamozmom slikom obmanjujem javnost i da u stvarnosti izgledam sasvim drugačije i mnogo starije, spustivši mi time težak Sebastian, jer su me pre raskrinkavanja svi videli onakvog kakav sam na nadfamoznoj slici, tj. mnogo mlađim.

Tako je to. Sva su ljudska bića u manjoj ili većoj meri doktor Džekil i mister Hajd. Nema tu izuzetaka. Takvi smo sazdani. Ali nije da se tu baš ništa ne može učiniti. Uz određene napore – potpomognute spolja zakonima, a kad zatreba i pendrekom – dr Džekil u nama nadjača mister Hajda i drži ga na kratkom sidžimku, ali ne može ga nikad dibidus ugušiti. Ugušio i bi i doktora, tj. sebe, kužite li stari moji.

Na mestima, međutim, u Srbiji na primer, gde su takvi napori zdravo nepopularni i gde nema zakona (odnedavno ni pendreka), češće biva da mister Hajdovi savladaju doktore Džekile i počnu da pravi ršum.

Mister Hajd je poznat po tome što se ne ustručava da pravi pizdarije i što se sranja koje pravi ne ič ne stidi, nego se njima i ponosi, to bi u datom slučaju bila naciinalistčko-populistička-radikalska Srbija. Ima pak i takvih – Srbija je ovo, prepuna je „posebnosti“ – koji bi voleli da budu doktori Džekili, ali „ne rade na sebi“, pa samo glumataju da su doktori Džekili iako mister Hajd svako malo progovori iz njih, e, to su u datom slučaju podfamozni komentatori i neodređen (ali ogroman) broj njihove sabraće, bisera rasutih po Srbiji svetu.

Odavno ja podozrevam – a razvoj događaja mi daje za pravo – da stvarnog otpora Vrhovnom režimu nema zato što je mentalni sklop „više nego ubedljive većina otporaša“ isti (samo na sceni našminkaniji) kao o otvorenih davalaca podrške Vrhovnom tirjanstvu. Savladajte, dakle, Mr Hajde, pa će Vrhovni sam otići.