Treći metak beslovesnosti

Zavirih jutros u podfamoznost, kad tamo – 53 komentara, čast retkim retkim izuzecima, sve beslovesniji od beslovesnijeg. Ništa čudno! Beslovesnost sebe uvek priviđa kao mudrost i – naročito – neprejebivost, dočim istinski mudraci (odavno popadali u zaborav) naučavaju da je snaga spoznaja slabosti, a da je mudrost uvid u beskonačnost sopstvene gluposti.

Kao što reče jedan od tih mudraca, G. V. F. Hegel, najviši domet Wetgeista, tj. ljudske mudrosti jeste ideja ustanovljenja države kao mehanizma ograničavanja i suzbijanja gluposti. U mladosti mi – pričao sam vam o tome – uopšte nije bilo jasno kako to da takav jedan sjajan filozof vidi bilo šta dobro u državi – u kojoj sam ja priviđao mučitelja – ali čim se posle izvesnog vremena raspade kakva-takva država – SFRJot – bi mi jasno (mada kasno) šta je G. V. H. hteo da kaže.

Ono, fakat, SFRJot nije baš bio tip države na koju je G. V. H. mislio, ali je ipak bio država tipa bolje „išta nego ništa“. Posle „događanja naroda“ – beslovesnost se – nakon maltene poluveka hibernacije i straha od pendreka – u velikom stilu vratila na veliku scenu srpskog bulevarskog pozorišta koje se lažno predstavlja kao Republika Srbija.

Od tada naovamo, beslovesnost je postala društveno poželjan model ponašanja, beslovesna etika i estetika, operetska paradržavna ideologija i još operetskija parapolitika sa paravojnim formacijama sa pevanjem i pucanjem. Zahvaljujući (uglavnom) Đinđićevim naporima – čast još nekolicini – ipak se na silu Boga formirao blok opozicionih partija nameran da državu uredi na kakvim takvim principima slovesnosti, ali je projekat propao, ne zbog snage poraženih beslovesnika, nego – dobro ovo utuvite – zbog dominacije kilavog i beslovesnog dela pobednika.

Beslovesna teorija o „trećem metku“ u suštini i nije toliko beslovesna. Balistički gledano, treći metak nikada nije ispaljen, ALI JE ISPALJEN IZNUTRA. Bilo kako bilo, kad god čujem elebake koji su udarnički spoplitali Đinđića i kenjali mu po glavi, kako sada nariču zbog Vučićevog terora, dođe mi da iz dubine duše dreknem – udri, Vučiću, ne žali, ruka ti se pozlatila.

Naročita su mi muka duhu teški (srebroljubivi) beslovesnici koji su se ispilili iz Đinđićevog šinjela – nisam toliki cinik pa da napišem „izmilili iz Đinđićevog leša“, mada ne bih mnogo pogrešio – koji na Velikoj sceni SBS izigravaju opoziciju, kažem „izigravaju“ jer ni da glumataju nisu u stanju. Sve ih je do jednog JexS Tadić odgajio, ljuljao i tetošio, a meni je jedina satisfakcija – jadna, zlobna, znam, ali bolje nemam – to što su mu svi do jednog ispospuštali Sebastian Kurtz. Sledstveno čemu mu toplo preporučujem da analni bol ublaži ponovnim „prečitavanjem“ Hegela.