Trojanski konjanici

U tom gestu dobre volje opozicija srbska je (verovatno s pravom) „prepoznala“ vladajuću nameru da joj uvali „trojanskog konja“, da je dodatno prejebe, što je još jedan u obilju dokaznog materijala da je opozicija isto toliko brljiva i pretpolitička koliko i vlast, samo što ni izdaleka nije tako organizovana, a istovremeno i prilika da se opsetimo Kolakovskog koji je rekao da biti prejeban u politici nije nikakav izgovor.

Opozicioni teoretičari, analitičari, i telali momentalno su graknuli da je cenzus tu najmanji problem, da u stvari treba menjati ceo zakon, što je moju malenkost navelo da telalima „poruči“ da bivše zakonadavce, sadašnje opozicionare, priupitaju zašto izborni zakon nisu menjali dok su ga pisali.

Da, da, isti ovaj zakon stupio je na snagu za vakta prekjuče pominjanog JexS-a i bio sračunat na to da JexS-ovom carstviju ne bude kraja, što je i legalna i legitimna namera – to je, uostalom, vlažni san svake vlasti ovoga sveta – uz napomenu da, za razliku od srpskih, vlastodršci solidnijeg dela sveta, znaju da će se pre ili kasnije strmopozditi, pa prilikom pisanja izbornih (i drugih) zakona predvide i izlaz za slučaj opasnosti.

Ne mogodoh a da se ne zapitam kako to da ovaj gnusni, antiopozicioni izborni zakon sa cenzusom od astronomskih 5% nije sprečio u ono vreme opozicioni SNS da se uspentra na vlast i to na krilima glasova (možda je primerenije reći -glasina) istih dilbera koji danas očekuju da đuturmi koje su belim listićima strmopizdili s vlasti sada sa vlasti strmopizde Vučiča, a da pri tom ni jedni ni drugi ne mrdnu dupetom.

Ne mogodoh se otrgnuti ni utisku da samoproglašena „bolja Srbija“, kao njen lider, Đido, ima kasno paljenje. Zašto je – ako ne računamo sporadična kevtanja – ćutala osam dugih godina? Režim Borisa Tadića je bio popravljiv. Računam da bi jedna trećina protestne energije straćene na farbanje RTS-ovih vrata i mlaćenje prazne slame bila dovoljna da JexS-a privede poznaniju prava. Ali jok.

Kad je Đido pravio kartonske Terazije, ne beše pokreta „Ne sprdajmo se sa Terazijama“, pa dobismo Beograd na vodi, doduše od solidnog materijala, a donismo i pokret „Ne davimo Beograd“.

A kada je JexS, u okviru svojih ustavnih ovlašećnja (kojih se, kako reče, držao kao pijan plota) Guzijanu Jeremiću ustavno odobrio da iz državne kase porodičnom prijatelju kaznu od milion i kusr dolara za umlaćivanje kolege u Americi, beše li protestnih okupljanja pred Prezidencijalnim Konakom ili je prevladala računica, jbg, naši smo, ljudi smo, dogovorićemo se, možda ću i ja nekad umlatiti studenta u Americi, pa zašto bih sekao granu na kojoj ću možda Što reko „naš narod“ – to vam je, pa smočite.