Sigurno ste u novinskim rubrikama tipa „doktor u kući“ pročitali da je stres jedan od glavnih uzroka kanceroznih oboljenja, kojih ima raznoraznih.
Budući da sam se pod starost odao lansiranju novih nauka i (ne)naučnih otkrića, danas ću u opticaj pustiti teoriju o netelesnom, psihičkom kanceru koja mi se čini najozbiljnijom od svih dosadašnjih.
Da Famozno nije zajebantska, dibidus neozbiljno shvaćena kolumna, lako bi mi se moglo odgoditi da završim u Holu srpske slave, zajedno sa Teslom, Pupinom, Đokovićem i „sedmoricom Srba koji su Apolo poslali u svemir“, ovako mogu računati samo na to da me se ponekad sete na Svetski dan borbe protiv raka.
Pa da krenemo na posao. Pre nego što se pozabavimo novootkrivenim tumorima, nije zgoreg da obnovimo gradivo i da se podsetimo kako nastaju tumori starog kova. Verovali vi ili ne, te strašne boleštine su posledica – celularnog rodoljublja. Ovako to otprilike ide. Na podobije onog carskog ruskog generala, određene ćelije u organizmu odbijaju da umru u za to predviđeni čas, pa nastavljaju da se dele. Za takve ćelije to je jako dobro – tako produžavaju život – ali za ostatak organizma je vrlo loše, jer ga njemu skraćuju.
U normalnim okolnostima organizmov imuni sistem takvim ćelijama postavi sačekušu, pa ih – što rekli Zemunci – „skenja“, ali ponekad u sistemu nešto „kvrcne“, sistem naprosto nema srca da „skenja“ maligne ćelije, prepoznaje ih kao „naše“ – što one, iako smrtonosne, formalno jesu – a gde na „našeg“ dići ruku… Ostatak bolje da ne znate.
Stvar slično stoji i u psihičkoj onkologiji. Ako neko društvo zamislimo kao organizam – društva to u izvesnom smislu i jesu – brzo ćemo dokonati da su pojedini individuumi ćelije tog društva. E sad, kao i ćelija, individuuma ima psihološki benignih i malignih, pretpostavljam da to znate. Oni maligni postupaju isto kao i njihovi ćelijski kaunterparti, što će reći da razaraju ostatak organizma, ali – za razliku od ćelija, čiji su mehanizmi obmane imuniteta još nepoznati – maligni individuumi blokiraju društveni imuni sistem tako što ga ubede da rade u organizmovu korist…
Ostatak znate, osećate ga u stvari na sopstvenoj koži jer je OVO terminalni stadijum dvovekovne maligne psihološke neoplazme. Srpski imuni sistem – ako ga je ikada i bilo – nije blagovremeno odstranjivao psihološki maligne individuume i ne samo da ih nije odstranjivao, nego je, štaviše, u njima video srpske heroje, najmudrije srpske glave i moralne gromade, rodoljublje, bato, gde dići ruku na „našeg“ Šešelja, „našeg“ Ratka, „našeg“ Janka, „našeg“ Marka, etc.
U srpskom organizmu ima još poprilično zdravih ćelija, možda su i većina, ali nisu u stanju ništa da učine jer je organizam oslabljen, a maligne ćelije su najaktivnije, najprobojnije iliti najbrže, najjače, najbolje. Dvaput pročitajte ovu kolumnu, stavite prst na čelo, pa razmislite. Pa ako me se setite na Svetski dan borbe protiv raka, setićete se, ako ne – nikom ništa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
