U nestrpljivom iščekivanju drugog nastavka Popovićevih narodnjačkih visokopalamudija – koje ću bezbeli prokomentarisati u ponedeljak – danas ćemo se pozabaviti nešto ležernijom, a ipak ozbiljnom temom – posledicama seljačke političke filozofije na život u Srbiji. A i šire.
Ključna stvar u vezi seljačke filozofije i iz te filozofije izvedene politike jeste da upropasti sve čega se dohvati! Evo, recimo, kada se Srbija – mimo inače običja – sjajno ponela glede izbegličke krize i kada – takođe mimo običaja – srpski narod i srpski senat mogu da posluže kao uzor bajagi uljuđenijim zemljama i senatima, nikome drugom osim Popoviću, njegovoj stranci i južual saspektsima nije palo na pamet da zahtevaju podizanje preventivnih zidova.
Kao što smo već apsolvirali, gorepomenuta gospoda ne razmišljaju glavama nego guzicama, jer da razmišljaju glavama brzo bi došli do zaključka da zidovi ne rešavaju baš ništa. Guzicom je razmišljao i Orban – inače Popovićev politički sličnomišljenik – Mađari su ga (bar većinski) podržali, pa je na granici sa Srbijom podignut zid. I šta? Umesto gužvi na granici, Mađari su dobili gužvu i nerede usred Budimpešte, potom su zatvorili stanicu Keleti, pa su je na kraju otvorili. Čekić potegnut! Čekić pokvaren!
Šta Popovića navodi na pomisao da bi srpskomakedonski zid uspeo da zaustavi reku izbeglica, to ne znam, a čini mi se da ni on ne zna. Zato što seljački filozofi i političari najpre delaju, a tek potom misle, a i kada počnu da misle, misaoni aparat iskoriste tek toliko da smisle neku zaveru ne bi li zaverom opravdali teško sranje koje su sami napravili.
Srpski seljački filozofi i političari doduše ništa nisu krivi u stvari bliskoistočnih izbeglica, ali – hajde da obnovimo gradivo – itekako behu umešani u neka druga izbelištva, recimo ono nad kojim sada svakog avgusta liju gorke suze. Tadašnje izbeglice – sve sami istoverni Srbin, Srkinja i Srpče – nisu ništa bolje prošle od inovernih, bliskoistočnih migranata. I njih su malograđani gledali popreko i njima su – kao i bliskoistočnjacima – ovdašnji preuzmimljivci po skupe pare prodavali vodu i sendviče, a naplaćivali bi im i punjenje mobilnih telefona, samo da ih je vo vremja ono bilo.
Mogle bi se nadugačko i naširoko nabrajati brljotine srpskih seljačkih filozofa i političira svih boja i svih vremena, ali od toga nećemo biti ništa ni pametniji ni bolji. Bitno je da smo se u ovom slučaju dobro pokazali i da su Popović i slični ostali u manjini, da ne kažem baš u getu, a tek da ne kažem – u zidu. A izbgelice će, kao i sve na ovom svetu, doći i proći, stvari će se vratiti u koliko-toliko normalan tok, a Srbija će na svoj rabuš prepun putača, krmača i minusa, moći da upiše jedno veliko plus.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
