U zadnjici atentata

To je izgleda napravilo pogolemu rupu u kolektivnom pamćenju ionako prepunom rupa. Iduće godine komemoracije možda neće ni biti.

Ako je se ipak sećate, setićete se i kolektivne neverice da je nešto tako uopšte moguće i donebesne kuknjave nad „nepravdom“ koja se nanosi prepoštenom srpskom narodu.

Za najmanje 95% ondašnje ovdašnje populacije, bombardovanje je došlo kao grom iz vedra neba, retko je ko u Srbiji uspevao da pojmi – a ako je neko i uspeo, nije to smeo da kaže – da je bombardovanje bilo logičan završetak desetogodišnjeg zabadanja srpskih prstiju u oči celog sveta.

Tu se na delu pokazala – i do dana današnjeg nastavila da se pokazuje – sva pogubnost dubinski ukorenjene seljačke psihologije – „mi, Srbi, imamo istorijsko pravo da radimo šta nam padne na pamet, ali niko nema prava da nama radi ništa što mi ne želimo da nam se radi.“

U pesmi „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ ta psihologija je našla i svoj „umetnički izraz“.

Šatro, naravno.

U stvarnosti, od koje bežimo ko đavo od krsta, sudbina nas jebe ko sanske koze i pride zavrće uši.

Da je bar 50% plus 1 građana Srbije (ikada) bilo u stanju da se vine do saznanja da ako staviš ruku u vatru, dobijaš opekotine III stepena, a da, ako skočiš u septičku jamu, iz jame izlaziš umazan govnima, zločinačkog NATO bombardovanja nikada ne bi ni bilo.

Kao što se – da je taj nauk ikada „zaživeo“ u Srbiji – Visoki Vučić nikada ne bi uspentrao na vlast ili bi – hajde da mu ne uskraćujemo ustavno pravo da bira i bude biran – ukoliko bi se i domogao vlasti, tu vlast obnašao u granicama svojih skromnih mogućnosti i ustava.

Pretposlednja prilika da se jednom zanavek razbije olovna ploča seljačkog bezobrazluka i solipsizma koja pritiska Srbiju kao kamen za kupus, ukazala se nakon petog oktobra, a poslednja prilika da se to učini propuštena je nakon (isuviše) olakog i prebrzog odustajanja od istrage o političkoj pozadini, da ne kažem baš dupetu atentata.

Mada vam se može učiniti drugačije, ja odgovornost za to odustajanje ne pripisujem JexS-u Tadiću – daleko od toga, on je ispod svake odgovornosti – nego tzv. demokratskoj javnosti koja već osmu godinu nariče nad Vučićevim tirjanstvom, a koja je MORALA – mada joj na pamet nije padalo – da vrši neprestani politički pritisak, da se mesecima okuplja ispred Prezidencijalnog konaka i skandira – „Tadiću, naredi da se istraži ko je pucačima naredio da pucaju i šta im je obećao.“

Da supsumiramo, pa da polegamo, naći će se već neko da pogasi svetla. Kao što je sled teških pizdarija od 87. pa nadalje neminovno završio bombardovanjem, tako je sled pizdarija (i pizdurina) od 2003. naovamo završio neminovnim uspentravanjem Visokog Vučića na vlast, kome ovom zgodom poručujem da nabavi trostruku demirli kamdžiju i da udri doklen mu se ruka ne pozlati.