Izgleda da nastupaju crni dani za dušebolne tužibabe. Pročitah negde da se uskoro ukidaju uviđavni zakoni na osnovu kojih su uvredljivi svati podnosili tužbe. Tako, valjda, propisuje EU. Iako sam za EU i iako sam par puta i ja utužen, nije mi baš pravo što više neće biti tih pitoresknih parnica i što će mnogi dilberi zauvek ostati bez sudski verifikovanog dostojanstva. Jer, cenjeni publikume, tu se radi o građanskim parnicama; opunomoćiš advokata i uopšte ne moraš da odlaziš na takozvana ročišta. Stvar se oteže godinama, tužibabe sa advokatskom svitom uredno obijaju pragove takozvanih Viših sudova i prave od sebe magarce i budale. Naprosto zato što iole normalan čovek na sud ide samo u slučaju kada ga – daleko bilo – tamo pošalje javni tužilac a privede narodna milicija. Daleko mu, kako se ono kaže, lepa kuća.
Osim toga, domaći kadiluk će, da rečemo, po sili zakona biti prisiljen da se uzdržava od pristrasnosti. Nekako upada u oči da su u poslednjih nekoliko godina dušebolne tužibabe bile osobe upadljivo bliske vlastima, a da su tuženici listom bili kritični prema istoj toj vlasti. I šta mislite? Ko je dobijao sporove? Redovno tužibabe i tužibapci. Onda su se neki Vlasi dosetili da postoji i famozni sud u Strazburu, strazburške kadije – ovoga puta obrnuto – počele da presuđuju poglavito u korist utuženika. I dara je polako postala teža od mere. Lepo je častiti svog pajtaša koji ti piše hvalospeve sa par hiljada evra, ali Strazbur debelo odrapljuje državu, a kolo sreće je nestalno, promeni se vlast, pa neko može praviti pitanje. Kao nepopravljivi šeret žalim, ponovo kažem, što će se „klevetnički“ zakoni ukinuti; takvi procesi uvek posluže kao povod za žestoku sprdačinu, pa na kraju tužibabama dara bude teža od mere, ali je za žaljenje to što ćemo tek pod pritiskom EU, pretpostavljam krajnje nevoljno, morati da prihvatimo stvarnu slobodu štampe, izražavanja i mišljenja. I pročaja. Pravnici-komentatori će ovo već definisati i uobličiti.
Šuška se, nadalje, da izvesni politički kriminalci i njihova posluga nagovaraju suptilne i ranjive duše da podnose prijave i da im debelo plaćaju advokatske timove. Nagađa se, takođe, da gorepomenuti politički kriminalci imaju jak uticaj i debele veze među kadilukom. Evo, pojavio se neki tviter (ne znam, pravo da vam kažem, ni šta je to) na kome se neko lažno predstavio kao Wu Kjer Em i odmah angažovan UBPOK. Pogašeni neki nalozi. Digla se onolika dreka. Ni oko čega. A ja bih da ponovim nešto što sam napisao još pre nekoliko godina: sloboda štampe i izražavanja je ili apsolutna ili uopšte ne postoji. A sama sloboda je čudna stvar. Kako ono reče onaj znameniti Nemac: sloboda nije ništa, ali biti slobodan je sve. Nije to ni uvek ni svakome prijatno. Niti treba da bude.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
