Umetnost gladovanja

Prekid štrajka Ševarlić je obrazložio medijskom nepažnjom, ko biva… Boškić, Martinović i Božićka mu „ukrali šou“. Pala je tu i optužna za „plagijat“.

Prestali štrajkači su ostali na basamacima Kozačke skupštine sve do ponedeljka uveče kada se pred skupštinom spontano okupilo dve-tri hiljade pristalica SNS-a. Zli jezici tvrde – i tvrdnju potkrepljuju dokaznim SMS-ovima (ili tvitovima) – da se ta spontanost plaćala 1.000 RSD po glavi.

To, naravno, nije moglo proći bez kontraokupljanja simpatizera Dveri i Boškićevih koalicionih partnera, koje nije bilo ni izbliza tako masovno kao SNS-ovo iz prostog razloga što se ta spontanost nije plaćala.

TV N1 je izvestila da je situacija bila „napeta“ i da se između dveju grupa isprečio kordon žandarmerije, neke napetosti, koliko sam video na televizoru, vaistinu jeste bilo, ali sam stekao snažan utisak da se odred žandarmerije tu našao u ulozi kafanskog primiriteljnog dobričine kome se zavađene strane obraćaju legendarnim „dršte nas da ih ne pobijemo“.

Pisac hoće da kaže da su mu oba spontana okupljanja delovala podjednako jadno, bedno i isfolirano kao i štrajkovi koje podržavaju, a idem tako daleko i kažem da su mi i gladovanja krajnje sumnjiva, bar u slučaju Gremlina Martinovića i koleginice mu Božićke, iako Gremlin deluje kao da najmanje deset godina usta nije oljebio.

Na ovoj etapi raspadanja društva – koje polovina Srbije priviđa kao istorijski uspon, dok druga polovina uzrok raspada vidi na pogrešnom mestu – Boškić se pokazao kao najveći gubitnik, ne bio mu ja u koži.

Budući da Boškić nije glup, pretpostavljam da je brzo dokonao da njegovim koalicionim partnerima puca Sebastian što on gladuje i da im – što reko Postvirus – „na pamet ne pada“ da mu se pridruže, a da s druge strane na Postvirusa nije ostavio nikakav utisak. Nije Postvirus Boris Tadić. Što i nije čudo jer ni Boris Tadić nije Boris Tadić. Postvirus je pre Margaret Tačer, mislim kad su štrajkovi glađu u pitanju.

Pretpostavljam da je, kad mu se glava malčice ohladila, Obradoviću postalo jasno da je u roku od tri dana ispalio nekoliko rafala u sopstvenu nogu i da sada – opet mu ne bio u koži – valja naći izlaznu strategiju kojom će spasti obraz i izaći iz ćoška u koji se sam zafarbrao, a nekako ostati u politici, što bi na svim drugim mestima bilo nemoguća misija.

Ali ne i u Srbiji. I dalje tvrdim da će Boškić izgubiti bitku, ali ne i rat i da će upravo on biti sledeći stanar pustoline na Andrićevom vencu. Kako? Lako, brate. Kako se tu našao i Nikolić. Našu današnju kolumnu završavam apelu tužibabstvu serbskom da se „oglasi“. Da nam se Martinović ne bi prekunuo.