Ušte ednoto pićeto

– nekim slučajem pohodio ovogodišnji Sajam knjiga, bezbeli bi pomislio da je u zemlji Srbiji sve u najboljem redu i da u njenoj kulturi cveta stotinu cvetova, ali ta bi mu pomisao mogla pasti na pamet samo zahvaljujući tome što ne zna srpski, „jedan od najtežih jezika za učenje na svetu“ (kako ga je vaktile opisao blaženopočivši Brana Petrović) jer da ga zna, sa svih strana bi čuo žalobne vapaje: „ovo je užas“ i „nikad nije bilo gore“.

Naslušavši se konstatacija kako je sve užasno i kako nikad nije bilo gore, zavukao sam se u jedan sajamski štek (lokacija strogo pov.) da popušim cigaru, premotam film i na miru razmislim da li je možda nekada u prošlosti bilo užasnije i gore. Nije to bio lak zadatak. Uspomene s vremenom blede, prošlost se – obrni okreni – uvek prikazuje svetlijom i boljom nego što je bila i nego što svaka sadašnjost jeste, a osim toga tu je i momenat subjektivnosti, jer sam se prisetio sajmova na kojima su manje-više svi govorili da je (uz sitnije zamjerke) sve dobro da bolje biti ne može, dočim je meni lično – zbog čisto privatnih pičvajza i depresija – bivalo crno da crnje biti nije moglo.

Sa druge strane, prisetio sam se i sajmova kada je „objektivno“ posmatrano bilo vaistinu jadno, grdno i bedno, dočim je moja malenkost naprosto pucala od veselja i pozitivne energije, a onda sam u dimu i tami šteka shvatio da sam u mod veselja i pozitivne energije redovno upadao kada mi je polazilo za rukom da čemere koji me neprestano spopadaju okrenem na zajebanciju. Nisam ja tu izuzetak. To je pravilo. Čemer je redovno stanje čoveka i sveta, može se to (privremeno) savladati isključivo unutrašnjim naporom volje, dibidus je imbecilno očekivati da te spoljašnji svet i okolnosti oraspolože, pogotovo je to imbecilno u Srbiji, a opet, teško je naći zemlju čiji žitelji više očekuju od spoljašnjih okolnosti, a tako malo od svoje volje. Porazmislite malo o tome pre nego što čemer okrenemo na zajebanciju.

Kao što ga je često okretao gorepomenuti Brana Petrović. Elem, davnih godina, na Struškim večerima poezije, Brančilo je kasno uveče držao jedan od svojih (nažalost nezabeleženih) urnebesnih solilokvija, a tema bufonerije beše neizmerno bogatstvo rečnika i gramatička složenost srpskog jezika koji je – po Brani – jezik toliko težak da ga je on, jedan od najboljih srpskih jezika, uspeo koliko-toliko savladati tek oko desete godine života, ali – dosoljavao je Brančilo – ko jednom savlada preteški srpski, taj je posle u stanju svaki drugi jezik naučiti za najviše sat-dva. Ma hajde – oglasio se tu prisutni makedonski pesnik (očigledno bez smisla za humor) – to je nemoguće. I punktum. Nemoguće, kažeš, sad ću ti pokazati da mi za makedonski ne treba ni minut, reče Brana i onda mahnu kelneru: „Dečkoto, donesi mi gu ušte ednoto pićeto.“