Ustoličenje

Em bi se rodoljupci našli na „svetom“ Kosovu, em bi demonstrirali bliskost sa crkvenim vrhom, a posle svega – našlo bi se i nešto da se pojede i popije. Nadajmo se da će crkva, za njeno dobro, ostati na kursu diskretnog distanciranja od države i politike. Ne treba se zavaravati da će to biti lak posao. Država ovde nije odvojena ni od zapošljavanja spremačica, kamoli od bilo čega drugog. Sve da crkva i namerava da se udalji sa političke scene – neće joj to politička scena olako dopustiti. SPC, naime, ima veliki uticaj u biračkom telu, a naši se državnici drže načela da je „crkva isuviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena vernicima i sveštenstvu“.

Unutrašnja je stvar Sinoda kako će se s tim nositi, ali u godinama koje dolaze arhijereji bi svakako trebalo da povedu najozbiljniju raspravu na temu: da li je SPC prevashodno Hristova nevesta ili je „najvažnija institucija srpskog naroda“. Ako je za osmanskog vakta, zbog nepostojanja države, crkva silom prilika bila čuvar „nacionalne svesti“, nema nijednog razloga da danas – kada Srbija ima državu – nastavi da vadi kestenje iz političkih vatri. Pre svega zbog toga što preterana revnost u „nacionalnim poslovima“ neminovno završava u perfidnoj formi idolopoklonstva – u etnofiletizmu i apsolutizaciji relativnosti nacije. Evo, nije li umirovljeni episkop Artemije preterivao u pomenutom, pa se došlo do toga da nastane, po rečima patrijarha, „mali raskorak“ između Artemijeve teologije i crkvenog poretka. Patrijarh je, razumljivo, kao monah u obavezi da izbegava teške reči. Ali ne bih ja to nazvao „malim raskorakom“. U svakom slučaju, Artemijev slučaj jasno pokazuje da neobuzadni, gordošću motivisani nacionalizam unosi razdor i u crkvu i u društvenu zajednicu. Postojanje nekakvih „elitnih“, sveštenih i laičkih Srba po definiciji podrazumeva prisustvo onih „loših“ i „izdajničkih“ . Kada se to dovede do krajnosti, a ovde se sve dovodi do krajnosti, onda se pravoverni Srbi ne ustručavaju da ubace pokoju bombu u kuće nekog lošeg Srbina.

Lepo je rekao, ko god da je rekao, da nama neprijatelji u stvari i ne trebaju. Crkvi je, međutim, u tim stvarima mnogo lakše nego državi. Ako, recimo, Artemije jednoga dana prekardaši, lepo se sastane Sinod, pa ga raščini i svako na svoju stranu. Ali kako mi da raščistimo hordu lažnih mesija i još lažnijih izbavitelja koji su našli stotine načina da nacionalne interese usklade sa ličnim. Ako bi se SPC, na primer, odvažila da strogo razdvoji sveto i profano – a to joj je dužnost – onda bi lažne mesije ostale bez veoma važne tačke oslonca. Pripreme čina ustoličenja su pokazale da crkva više nije spremna da svete tajne stavlja u službu političkog marketinga. Dobro je što je tako. A još bi boje bilo da tako i ostane.