Utisak decenije

I – šta kažem? Kakvi su mi utisci? Brojni, eto kakvi. Glavni mi je utisak da su se preksinoćni predlozi do pre samo četiri i po godine (tolika je bila pauza) mogli videti samo pod uticajem LSD-ja, iz čega izvlačim zaključak da će kroz četiri i po godine preživeli gledaoci biti u prilici da vide Dušana Čukića, nekadašnju udarnu pesnicu RTS-a, kao predsedavajućeg AVNOJ-a. Za sada je samo predsednik SUBNOR-a. Neka se mlađi čitaoci obaveste na Vikipediji ko je Čukić i šta je to SUBNOR, a mi idemo dalje.

Zvezda večeri – sasvim predvidivo – bio je Boškić Obradović, apsolutno svestan da je zvezda večeri, rezolutno nameračen da postane zvezda decenije i da decenijama sija na olovnom nebu Srbije, što nam se, uzgred rečeno, lako može dogoditi. Bilo kako bilo, Boškić se izborio za visoko drugo mesto na listi mojih utisaka nedelje, odmah iza prvoborca Čukića.

Nisam se, međutim, mogao otrgnuti utisku da je Boškiću nekako prerano ušla voda u uši, da je osokoljen sumnjivom slavom stečenom u besmislenim desantima na RTS, Prezidencijalni konak i Velekasabsku belediju privideo da je on već On Vrhovni, da je njegovo uspenije na vlast pitanje dana i da se to može dogoditi koliko sledeće subote – „ako u Beograd dođe 200.000 ljudi“.

E, ako se to dogodi, a nije isključeno da se – samo ako se nagutamo dovoljno LSD-ja – možda i dogodi, Boška Jakšića čeka mardelj. Olja – koju Boškić familijarno zove Olivera, što ona najbolje voli – u jednom je trenutku napravila pitanja, da li bi on, Boškić, veliki demokrata, kad dođe na vlast progledao kroz prste nesrpskom mišljenju Boška Jakšića da Kosovo treba priznati.

*Žao mu je, rekao je Boškić, sav tronut ali rezolutan, drag mu je Jakšić, ali ustav je ustav, član taj i taj, tu pardona nema. Pardona nije bilo ni za gej paradu, sledeće nezgodno pitanje koje je Olja napravila Boškiću. To ne može, manje ako SNiS na odobri na referendumu, a neće, uveren je Boškić. Ne ide to uz „našu patrijarhalnu tradiciju“ i naše porodične vrednosti, o kojima se inače možete obavestiti iz ovde često pominjanih memoara Nikolice Krstića i povesti o Kati Nesibi.

Bilo je govorancije i o Vučićevoj propagandnoj mašineriji, koju je Boško Jakšić – ne bez razloga – uporedio sa dostignućima jednog svetski slavnog mađioničara. Negde pred kraj Utiska postalo mi je malo jasnije šta je moje „duboko grlo“ iz SNS-a mislilo odgovarajući na moje pitanje zašto se Vučić toliko plaši Đida, Guzijana i Boškića. „Ama, čoveče, ne plaši se, reklo mi je grlo, zaliva ih (doduše govnima) jer bi – da nije njih – morao da se nosi sa ozbiljnom opozicijom.“