U prošlom Utisku nedelje imali smo prilike da vidimo i čujemo potpredsednike prve postpetooktobarske, takozvane Đinđićeve vlade Srbije, Nebojšu Čovića, Žarka Koraća i njenog docnijeg predsednika Zorana Živkovića. Govorilo se o deceniji koja je protekla od 25. januara 2001. do današnjeg dana. I imalo se, bogme, šta čuti.
Zoki Živković, koji obično govori „iz glave“, ovoga puta je u studio došao sa pozamašnom papirologijom iz koje je jezikom suvih brojki ukazao na neke bitne razlike između njihove i potonjih vladavina. A onda se prešlo na komentarisanje.
Pre nego što i ja prokomentarišem, moram da kažem da se razlika između gostujućih i potonjih predsednika i premijera videla već na prvi pogled. Neću da kažem da su ova trojica lepši ili bolje odeveni od naslednika. Druga stvar je u pitanju. Sva trojica su mi delovali veoma ubedljivo. I oni koji ih lično ne poznaju mogli su odmah da vide da se tu radi o otresitim i kompetentnim ljudima koji znaju šta hoće, šta su hteli, šta mogu, a šta su mogli i šta su hteli a šta uspeli da urade. Nije, dakle, bilo foliranja, a još manje je bilo onih patetičnih lamentiranja kojima su naši bivši rukovodioci i te kako skloni.
Hoću da kažem: nisu slikali svoju vladavine ružičastim bojama; podsećali su na rasulo i ogromne probleme koje su zatekli, ali nisu prećutkivali sopstvene greške. I sve nešto mislim da bi Srbiji krenulo mnogo bolje da su ljudi ovakvog (ili sličnog kova) ostali na vlasti. Malopre okrpih one „bivše“, a eto – sam počeh da lamentiram. Što je razumljivo. I ja sam , naime, „bivši“ i deo te bivše ekipe. Štono se kaže, participirao sam u vlasti, kao vazir muhtar na Kipru.
Pa se setih jedne epizode. Sazovu ti Živković i Čović, kako se ono kaže, sabor ambasadora i saberu se ti se ambasadori sa svih strana zemnog šara. Ovoga se prisećam zbog učestalih optužbi da Đinđićeva i Živkovićeva vlada nisu brinule o Kosovu. Tema tog sabora, naime, beše Kosovo. O Kosovu se govorilo. Kratko, jezgrovito, operativno. Doduše, nisu se ispaljivale sublesaste parole tipa „Kosovo je Srbija“. Ali takva su bila vremena. Nego, da ja ne otkrivam više državne tajne. Iza svakog ćoška čuči neki mufljuz spreman da te tuži.
Ima još jedna bitna razlika između one i ovih vlada. Onu su, na čelu sa Đinđićem, na dnevnoj bazi razapinjali po medijima i satanizovali je preko svih granica pameti. O ukusu da ne govorim. A oni sve to – kao stvarni demokrati i džentlmeni – strpljivo podnosili. Jedna me stvar, međutim, muči: zašto li su utihnuli ti mediji i njihovi urednici?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
