Taman ja pomislih da je prvi jesenji Utisak nedelje upriličen da bi Krstić srpskom narodu i senatu obznanio neopozivu odluku Jego bivšeg Sijatelstva da ne odstupi od demokratskostranačkog kormila, kad se stvar otrže kontroli i Utisak u jednom momentu zaliči na Utiskovo zlatno doba, na prapočetke, na davna vremena kada su u studiju sevale društvenopolitičke varnice i kada nije bilo odvratne političke korektnosti koja, gle čuda, najviše ide naruku politički krajnje nekorektnim višećelijskim organizmima i njihovim organizacijama, umal ne rekoh kolonijama.
A krenulo beše, da rečem, nevino, toliko nevino da sam dolazio u iskušenje da ugasim TV i da prilegnem na najboljeg druga – nemojte se uzbuđivati, ne udarajte se šapicama u grudi, mislio sam na knjigu – kad Teofil Pančić izvadi stvar. Osim Pančića i već pomenutog Krstića, treći (možda i ključni gost) beše čovek opšte prakse, Đorđe Vukadinović, analitičar ovdašnji, mirođija u svakoj bljutavoj čorbi i pročaja.
Velikan političkog proseravanja, foliranja, vaćarenja i oportunizma, Vukadinović, i istinoljubivi i dobronamerni čovek koji je sušta suprotnost svemu tome, Pančić, pod jednim krovom, e to je, dame i gospodo, mirisalo na okršaj. Kad ono, međutim, Vukadin odlučno stade u odbranu Demokratske stranke i Jego ex Sijatelstva. Te nije u redu da se sve drvlje i kamenje baca na Tadića, te nije humano da se samo Boris „cipelari“, te ovo, te ono… Sve principijelno, sve bogodugodno, sve korektno, na ranu da to privijaš. Vidi se da je Krstiću – koji u poslednje vreme sve više liči na Mojsija – milo oko srca zbog ispoljene srpske sloge.
Onda krenu polemika na temu Boro ili Ramiz, pardon, Tadić ili Đilas. Brzo se postiže konsenzus da Đilas nije ličnost od potrebnog političkog formata. S tim se mogu delimično složiti: vaistinu je maltene sporedno ko je predsednik stranke, pod uslovom da stranka ima jasnu ideologiju i još jasniju politiku, što DS hronično nema.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
